Pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković napustio nas je u 57. godini života.
Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu 1965. Kako je sam ispisao u svojoj biografiji, u Beogradu je živeo dok nije diplomirao arhitekturu 1991. godine.
„Ali arhitekturom se nikada potom nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog“, zabeležio je svojevremeno pisac.
Mnogi se verovatno pitaju otkud njemu, rođenom Beograđaninu, ono „Tiago“ u prezimenu.
„To je u stvari prezime moje bivše supruge Lusije, Portugalke“, kaže on i objašnjava da ga je uzeo da bi njihovi unuci – imaju dva odrasla sina – zadržali portugalski deo prezimena, jer po tamnošnjem zakonu nasleđuju samo očevo.
„Spojili smo deci prezimena crticom, kao da pravimo dinastiju, Habzburzi i Vindzori“, smeje se on.
„Ja sam svuda malo stranac, i ovde i tamo“.
Objasnio je i kako je „naučio da piše“:
– Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i roman „Estoril“, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. „Zamalek“, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.
Poslednju knjigu „Odakle sam bila, više nisam“ objavio je jesenas za „Lagunu“. To je bila, kako je isticao, njegova posveta Lisabonu.
– To je priča o mom odnosu sa gradom u kojem živim i koji volim iz sto razloga, ali pre svega jer je lep. A slab sam na lepotu. Likovi jesu Lisabonci, ali su skoro svi dođoši. Tako je ispalo, ali to je valjda što svako piše o sebi i svom svetu, a ljudi koji su presađeni iz jedne kulture u drugu, su moj svet – govorio je za Nova.rs.
Bio je laureat nagrade „Branko Ćopić“, a njegova dela bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, priznanja „Isidora Sekulić“, „Dušan Vasiljev“… Bio je i kolumnista NIN-a i plodan prevodilac.
Izvor: danas.rs
