Suzana Stanković Čikić, čiji je sin Andrija poginuo 3. maja u OŠ “Ribnikar“, govorila je o izmeni krivičnog zakona i suđenju roditeljima dečaka ubice u emisiji “Kec na jedanaest“ na televiziji K1. Na pitanje voditelja kako je, Suzana kroz uzdah odgovara:
“Funkcionišem, ali moja bol nije manja niti će biti. Kada razmišljam o svojoj budućnosti, ne vidim je jasno; tražim smisao i mislim da ću ga tražiti dok sam živa. Nalazim ga u svom poslu, jer ako pomognem jednoj osobi da bolje funkcioniše i bude zadovoljnija, onda imam razlog zašto sam još uvek na ovom svetu. Trudim se da radim dobre stvari i da učestvujem u ovoj organizaciji, jer ne možemo da vratimo našu decu. Ne mogu da vratim svog sina, ali ako nekim svojim delovanjem, razmišljanjem ili apelom uspemo da napravimo bar jedan korak ka tome da ovaj svet bude sigurniji za decu, onda ćemo biti mirniji,“ započela je Suzana drhtavim glasom.
Ona dodaje da koraci preduzeti od strane Ministarstva prosvete nisu doneli očekivane rezultate:
“Preduzeli su neke mere, ali one ne daju rezultate. To znači da moramo nešto drugačije da radimo. Ovo je moj utisak nakon razgovora sa nastavnicima iz različitih škola, roditeljima koji dolaze kod mene i slušanjem dece. I dalje imamo nasilje među maloletnicima, naročito među decom od 13 ili 14 godina. Imamo roditelje koji su nekritični i spremni da se bezuslovno stavljaju u zaštitu svom detetu, što nas dovodi u situaciju da razmišljamo o pravima agresivne dece, a ne o deci koja se ponašaju adekvatno”, smatra Suzana, koja je inače psiholog.
“Bilo je previše praznog hoda, a kada imate praznog hoda, stvara se prostor za razvoj teorija zavere i nerazumevanja. Možda su ljudi uplašeni ili ne znaju šta da rade. Možda postoji polarizacija. Roditelji koji nose nasilje u sebi često nekritično pravdaju agresivne ispade svoje dece, a neki se osećaju bespomoćno. U svojoj praksi sam čula mnoge strašne priče. Ono što mi je posebno zabrinjavajuće je to da je nasilje, iako je bilo i ranije, eskaliralo posle 3. i 4. maja, posebno među decom od 13 do 14 godina. Postali su svesni da nisu krivično odgovorni, a mala zadrška koju su imali je nestala. Sada se suočavamo sa lavinom nasilničkog ponašanja koju moramo zaustaviti,“ dodala je Suzana.
“Suviše je praznog hoda bila, a kada imate praznog hoda onda imate puno prostora za razvoj teorija zavere i razvoj nekog nerazumevanja. Možda su ljudi samo uplašeni, možda ne znaju šta treba da rade. Možda postoji neka polarizacija. To su roditelji koji su i sami dosta nose nasilnog u sebi pa su i samim tim deca nasilna, nekritično ih pravdaju za njihove agresivne ispade, roditelji koji se osećaju jako bespomoćno. Imala sam prilike u svojoj praksi da to čujem, to mi je strašno, a ono što mi je posebno strašno je to da, iako je nasička bilo i ranije, od 3. i 4. maja nasilje je eskaliralo, i to baš među decom između 13. i 14. godina. Postali su svesni da nisu krivično odgovorni i ono malo zadrške koju su imala je nestalo. Sada imamo lavinu nasilničkog ponašanja koju moramo da zaustavimo“, dodaje.
Izmena krivičnog zakonika
“Moj stav je da granica krivične odgovornosti kod maloletnika mora da se spusti. Ostavila bih prostora za ozbiljnu diskusiju o tome, jer je važno da ta granica bude uzrast kada je dete svesno posledica svojih postupaka. Tu ne bi bilo mesta nesmotrenosti. Nije mi jasno koja bi ta granica tačno bila, ali razmišljajući kao psiholog, mislim da bi to mogla biti 12. godina,“ smatra Suzana.
“Napravljen je nacrt izmene zakona za lica sa mentalnim smetnjama, ali je to stalo iz meni nejasnih razloga. Znam da je bilo nekih primedbi od nevladinih organizacija, ali to je bio nacrt koji se mogao unaprediti. Taj zakon omogućava smeštaj maloletnika koji počine ovako monstruozna dela u ustanovu psihijatrijskog tipa. Dete koje je sposobno da učini nešto tako ozbiljno sigurno ima neki problem. Na tom problemu treba raditi. Postavlja se pitanje dečijih prava iz straha od zloupotrebe, ali ovaj zakon ne ide u pravcu toga da dete smešteno u takvu ustanovu ostaje ceo život. To bi prepustili stručnjacima, jer nije isto ako dete ima psihotičnu dekompenzaciju i reaguje nesvesno na osećaj napadnutosti, ili ako je svesno svojih postupaka i planira ih. Smeštaj ne bi bio trajan; na određeno vreme bi se radila revizija, omogućavajući procenu i rad s maloletnikom. Granicu treba spustiti barem do uzrasta kada deca mogu da razumeju svoje postupke. Ako spustimo granicu na 12 godina, šta se dešava ako dete počini zločin sa 11 godina i devet meseci? Na čemu insistiram, to je krivična odgovornost roditelja. Ne možemo imati nijedno krivično delo počinjeno od strane maloletnika bez odgovornosti roditelja.
Ako dete nije krivično odgovorno, onda je roditelj taj koji snosi odgovornost. Time ćemo podići svest da roditeljstvo nije samo zabava, već ozbiljna i odgovorna uloga,“ objašnjava Suzana Čikić. Suzana ističe da je najstrašnija situacija u kojoj nema odgovornih:
“Pokušavam da budem fer i objektivna, jer je ovo ozbiljna situacija. Nije poenta da li će suđenje trajati šest meseci duže ili kraće, već kako će se završiti. Ono što je strašno prema sadašnjem zakonu je to da, za ubistvo desetoro ljudi, nema odgovornih. To je teško prihvatljivo za nas roditelje. Jako je važno kako će se ovo završiti, jer je to poruka drugim roditeljima, društvu i deci. Zbog toga smatram da je suđenje trebalo da bude javno. Nama roditeljima su oduzeti telefoni na ulasku u sud, tako da ništa ne može dospeti u medije. A opet, informacije izlaze, tako da bi bilo bolje da je suđenje otvoreno za javnost. Bila bih za to da postoje kamere, kako bismo čuli tačne izjave, bez interpretacija,“ rekla je Suzana.
“Ono što mogu da kažem jeste da je suđenje bilo jako potresno za sve,“ dodaje majka Andrije Čikića i naglašava da će biti trenutaka kada će moći da govori o detaljima iz sudnice. „On je trenutno smešten u psihijatrijskoj ustanovi, a šta ćemo s njim u budućnosti? To je ono što moramo da uredimo u našem zakonu. Ne možemo retrogradno, ali izmena zakona za lica sa mentalnim smetnjama bi pomogla da se osigura adekvatan smeštaj. To se može primeniti naknadno. Poenta je da imamo adekvatne institucije za osobe koje počine ovakvu vrstu zločina. Nije u redu lečiti dete koje je počinilo ovakav zločin s decom koja se leče od drugih mentalnih bolesti.“
Prava deteta
“Na svu moju bol, trudim se da budem pravedna, ali mi se čini da u sadašnjem zakonu i društvu veća prava imaju zločinci nego žrtve. Time se šalje poruka deci da su privilegovani”, objašnjava Suzana i dodaje:
“I pored svoje boli, ne kažem da počinioci ne treba da imaju svoja prava, ali ta prava moraju imati i žrtve, kao i deca koja se adekvatno ponašaju. Tu decu moramo zaštititi. Ovako šaljemo poruku deci i roditeljima u školama da je zakon nemoćan, da su škole bespomoćne, a da nasilje raste.“, rekla je Suzana.
“Kao roditelja, mene duboko uznemirava sama pomisao na to kako je moguće da se nešto dogodi u školi, na času, gde bi trebalo da bude najsigurnije mesto posle sopstvene porodice. Kako su deca primetila da je on drugačiji, a odrasli nisu? Trudim se da budem objektivna uprkos svom bolu. Možda donekle mogu da razumem situaciju kada su u pitanju nastavnici, jer on nije bio nasilan u školi niti je pravio probleme na času, pa mu nisu posvetili dovoljno pažnje. Zato apelujem da moramo obratiti pažnju i na decu koja su povučena, drugačija ili neobična, čak i ako ne prave ozbiljne nestašluke u školi, jer iza te povučenosti može da se krije nešto ozbiljnije. Takođe, kao roditelja me iznenađuje kako je bio toliko precizan sa tako malo vežbe, ali to je pitanje za sudije.“, rekla je Suzana da se niko ne rodi zao:
“Ne rađamo se zli, ali možda imamo predispozicije za razvoj antisocijalnog ponašanja ili psihopatije. Ako takve predispozicije naiđu na plodno tlo, one će se razviti u ono što već znamo”, zaključila je Suzana Stanković Čikić gostujući u emisiji “Kec na jedanaest”.
Izvor: mondo.rs
