Drago J., iako je rođen 1948. godine, ponovo je za društvo i sistem počeo da postoji tek 2007. godine. Sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od sveta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je proveo veći deo svog života. Da apsurd bude veći, njihova kuća bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad, piše Večernji list.
Priča o Dragi pre 16 godina je potresla Baranju i čitavu Hrvatsku. U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, “nevidljivi čovek” proveo je 59 godina svog života. Svi su zaboravili, ili nisu ni znali da Drago postoji.
Komšije, s kojima su novinari razgovarali te 2007. godine, rekli su da Dragu nikada nisu videli. Koliko ga je majka dobro krila govori i neverovatan podatak da Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište.
Blizu šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao. Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu. Drago nikada nije upoznao druge ljude. Nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vetar na licu, udisao svež vazduh.
Majka Veronika ga je tek kada bi se smračilo puštala u kuhinju. Slučajni prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je gorelo svetlo, tada videli siluetu muškarca. Uvek je sedeo tako da su mogli da mu vide samo leđa, ali ne i lice, pa je njegov identitet ostao misterija.
Tek nakon što je ostao bez roditelja, otkrili su se razlozi ovakvog postupka roditelja. Kako se tada saznalo, Drago je Veroniki i njenom suprugu Ivanu bio najstariji sin. Večernji piše da se Drago, još kao mali razboleo, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, zbog sramote, zatvorili u kuću, da ga niko više nikada ne vidi.
Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić, u Kneževim Vinogradima. Prvih desetak dana, nakon dolaska u porodicu, Drago bi, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, navlačio pokrivač preko glave. Nije dao da se presvuče niti opere.
“Voli da jede variva, ali najdraži su mu slatkiši. Njima se raduje poput malog deteta, što on, na mentalnom nivou zapravo i jeste”, otkrila je tada Valerija.
Izvor: kurir.rs
