Nekada je Srbija bila zemlja zanatlija, a danas je zemlja menadžera. A možda i nije, jer su najčešći oglasi za posao upravo za bravare, zavarivače, tesare, a početna plata je 100.000 dinara.
Ali, izgleda da ni to nije dovoljno primamljivo. Prošle godine se u tehničkoj školi u Beogradu javilo samo dvoje đaka da uče za zavarivače.
Plata ide i do 7.000 evra, doduše u Americi, nudi se u oglasima -zavarivačima/bravarima. Ne moraju da čekaju na posao dugo, a primanja su možda i veća od onih koji imaju fakultetsku diplomu. Upravo je Lazar jedan od učenika Tehničke škole Zmaj, koji će zanatom u svojim rukama obezbediti dobru i sigurnu budućnost.
“Volim ovaj posao, nije nešto preterano težak, i volim mašine. Deda mi se bavio sa tim, i tako sam pokupio neki zanat od njega”, kaže Lazar Ljubinković.
Malo onih koji se školuju, a veliki broj iskusnih majstora koji su onapustili našu zemlju, imalo je za rezultat nedostatak zavarivača.
“Ovo je fin zanat, ja sam od 16 godine u zanatima, učio sam od najboljih majstora, preneli su mnogo dobro zanat na mene i hteo bih da u budućnosti ja prenesem na mlade kadrove. Ostao sam ovde prevenstveno zbog moje porodice, imam ogromnu radionicu kući, da se bavim bravarskim radovima”, rekao je Miloš Vojičić, varilac/bravar.
U Srbiji samo u građevinskoj industriji nedostaje više od 1.500 zavarivača. Iako imaju sve bolje uslove rada, malo je mladih koji žele da budu varioci-bravari.
“Negde, nek mi oproste roditelji, ako i ja grešim, ali meni se čini, da kod roditelja nije se još svarila ona svest da je majstor gospodin čovek, koji radi, napreduje, koji gradi svoju karijeru, vredan je i od svog rada, živi kvalitetno. Može da priušti sve što je potrebno normalnom čoveku za normalan život”, kaže Jovica Sekulić, profesor Tehničke škola “Zmaj”.
Profesor te škole, Ranko Radivojević, objasnio je da je problem što se oni plaše da su ovo veoma teški poslovi, da su prljavi poslovi, a nisu još svesni, ovim bih poslao poruku mladim potencijalnim učenicima, da se ne plaše ovog zanata, i tih smerova, nego da dođu, da upisuju ovu školu, jer im ne treba inostranstvo, ovde ima takvih kompanija, pa mogu da zarade više nego što bi zaradili tamo.
Dok su zanatlije odlazile u penziju, školovali su se direktori, i tako je nastao vakuum koji se sve više oseti na tržištu.
Reformom školstva – uvođenjem dualnog obrazovanja, pružaju se velike mogućnosti u kojima i škole i kompanije prepoznaju sve prednosti.
“Jedva smo formirali zavarivačko odeljenje, koje ima manje od 20 ljudi. Potencijal je veliki, imamo potreba za radnom snagom, naročito za mladim ljudima. U procesu dualnog obrazovanja oni dobijaju rad u firmi, dobijaju rad u praktičnim uslovima, uključeni su u proces proizvodnje od samog početka, razvijaju svoje veštine, uče sa iskusnim majstorima i za to su i novčano nagrađeni”, kaže Miljan Nikodijević, direktor proizvodnje ServoTeh-a.
Nakon završetka treće godine, poslodavci nude mogućnost zasnivanja radnog odnosa, kao i ostanak u firmi.
Problem je u tome što je mnogo onih koji se odluče da odu u inostranstvo, iako i na našem tržištu, njihove plate dostižu dosta zavidan nivo.
“To je plata koja je možda veća od plata ljudi koji rade najodgovorniji posao u ovom društvu npr. lekara, ljudi koji se brinu o nama itd, ali s obzirom da je to trogodišnje zanimanje, plate su vrhunske u odnosu na uloženi broj godina školovanja”, kaže Sekulić.
Zbog nedostatka radne snage i zanatlija, samo je tokom prošle godine u Srbiji izdato više od 35.000 radnih dozvola strancima, pa mesta u našim kompanijama popunjavaju i zanatlije iz Turske, Kine, Indije, Rusije, Bangladeša i Šri Lanke.
Izvor: kurir.rs
