Profesor istorije Jovan Kocmanović (36) odlučio je da napusti Beograd i ode u rodni Golubac, gde je inače provodio mnogo vremena. Iako je, zapravo, došao u ovaj gradić jer je dobio posao u jednoj lokalnoj školi, Jovan nije ni slutio da će posle samo dve godine odlučiti da ovde započne novi život. Pošto se nije dugo zadržao u školi jer je radio kao zamena, razvio je sopstveni biznis – uložio je nula dinara, a danas živi svoj san.
Jovan čamcem vozi turiste po Dunavu i priča im istoriju o Golubačkoj tvrđavi. Taj posao iz studentskih dana doneo mu je, posle nekoliko godina, dva velika plovila, pet apartmana i siguran život.
Jovan je poreklom iz Golupca. U Beogradu se rodio i odrastao, a onda je odlučio da se zbog posla vrati u zavičaj.
Pre nego što se doselio u Golubac, Jovan je često dolazio kako bi plovio Dunavom. Zato ga je teča, pošto je upisao fakultet, častio malim čamcem.
“Teča je znao da je Dunav moja pasija od malih nogu. Stalno sam se vozikao čamcem u tom studentskom periodu i tokom tih vožnji, primetio sam da je tvrđava bila prilično posećena, bilo je dosta turističkih autobusa i pomislio sam da bi tim ljudima sigurno bilo zanimljivo da im neko protumači te zidine jer tu nije postojala nikakva turistička služba”, kaže Jovan koji je baš tražio neki “poslić” koji bi mogao da radi dok studira.
Pomislio je da bi mogao da bude turistički vodič i da ljudima priča priče o tvrđavi.
“Video sam ljude kako sa obale fotografišu čamac i ja shvatim da bi njima bilo još interesantnije da im tu priču pričam u čamcu. Iste večeri kada sam stigao kući, prelistao sam knjigu o istoriji Golupca, napravio koncept, sredio čamac, otišao na tvrđavu i upustio se u prvu turu”, priseća se Jovan.
Kaže – toliko je zarađivao, da prosto nije mogao da poveruje. Pritom, nije uložio ništa finansijski.
“Bilo je ljudi, ja sam lepo zarađivao. A zanimljivo je da uopšte nisam razmišljao koliko bi koštala cena vožnje. Razmišljao sam samo šta ću pričati ljudima i kako ću ih ubediti da uđu u čamac. Kada su me pitali koliko košta, ja se zateknem u situaciji da ne znam koliko to košta. Razmišljao sam nekih petnaestak sekundi, nisam imao firmu, nikakve troškove, rekoh ništa me ne košta i onda na blic kažem: 100 dinara. Tada je 100 dinara bilo kao i sada, ništa”, iskren je Jovan.
Kada se zaposlio u Golupcu, nastavio je da radi kao turistički vodič iz čamca u slobodno vreme. A kada su, kako kaže, nastavnice u školi prestale da rađaju i kada je on izgubio mesto profesora, to je bio znak da je vreme da se opredeli na nešto drugo.
“Morao sam da pronađem nešto da radim. Prva ideja mi je bila da ovu turu nekako podignem, da se profesionalizujem, tako da sam radeći, malo po malo, razvijao kapacitete, pa sam posle nekog vremena kupio u veće plovilo, bolje i sigurnije i to se tako razvijalo do danas. I 2017. godine registrovao sam firmu i rešio da mi to bude primarni posao”, priča Jovan.
Inače, profesor nije sam u ovom poslu. Njegov ortak je teča, onaj koji mu je poklonio čamac kada je upisao fakultet.
“Teča i ja smo ortaci, on je kapetan, upravlja čamcem, ja pričam priče i organizujem posao. Zajedno radimo, zajedno smo izgradili apartman. Iako o tome nismo razmišljali, nekako su se ti apartmani sami nametnuli. Uštedeo sam neke pare, kupio plac. Posle nekoliko godina, video sam da nema dovoljno mesta u odnosu na goste u Golupcu, pa smo pomislili da probamo da napravimo kuću namenski za izdavanje”, kaže on.
Dolaze im turisti sa svih strana – neki na jednu noć, a neki i na sedam dana.
“Apartmani su odlično ispali. Kuća asocira na Golubac, Dunav, na nautiku. Brodić i smeštaj su povezani, dolaze mi gosti, tako da sam baš zadovoljan. Dolaze razni, tu su Rumuni koji su stalno u tranzitu, rumunski gastarbajteri, recimo, prespavaju jednu noć. Ali imamo i naše ljude koji ostaju po pet-šest dana da se odmore. Sve zavisi. Što se tiče poznatih “faca”, bili su, recimo, Piksi, Žika Jelić iz JU Grupe, bili su nam mnogi novinari”, priseća se profesor istorije.
Za kraj razgovora, Jovan priznaje da ga često pitaju da li bi se vratio u Beograd. Ali njegov odgovor je i dalje kategorički “ne”.
Izvor: nova.rs
