Kada se rodio Jovanu lekari nisu davali puno šanse – prognoze su bile da neće hodati, neće pričati, nikako funkcionisati. Jer on ima retku i tešku genetsku bolest – kornelija de lang, dete je sa smetnjama u razvoju, koje jedino na celom svetu ima jedinstvenu mutaciju gena.
Ali iznad svega, Jovan je dete koje ume da dirne u srce. Dete koje je pobilo sve crne prognoze i koje danas ide u peti razred! A odeljenje V/1, svi odreda su mali-veliki ljudi koji mogu da nam drže lekcije o empatiji i čovečnosti u ovo teško vreme.
Osnovna škola “Jevrem Obrenović”. Šabac. Veliki odmor. Muzika preko razglasa. Gužva. Probija se ispred mame.
“Jovan voli da se elegantno obuče, ali danas ima fizičko, pa smo morali trenerku”, kaže majka Ana Vučinić.
“Ali je i dalje lep”, na šta se dečačić ponosno isprsi.
Idemo na čas kod razredne Natalije Bajić. Nemački im predaje.
“Uči on i nemački i engleski”, kaže Ana, i dodaje:
“Piše samo ćirilicu, pa mu nastavnice govore kako se koja reč izgovara. I on to zapiše”, otkriva Jovanova mama.
Mališan sad već đuska.
Ulazimo. Ustaju svi. Seda Jovan u prvu klupu. Kraj svoje Oljke, kako zove Olju Gajić, ličnog pratioca. Ženu koja mu je druga majka. Ulazi i kamera Kurir televizije. Mališani se utrkuju ko će pre pred nju.
“Naš Joja, kako ga zovemo, jer nam je tako simpatično, jako je dobar. Sećam se kako smo se u četvrtom razredu na fizičkom igrali kuvara jer bi hteo da bude kuvar kad poraste. Zamišljali smo hranu i pravili”, kaže drugarica Marta Ivanović, dok Petra Vuković nastavlja da je njen Joja tu i kad drugih nema:
“Kad niko neće da se igra sa mnom, hoću reći kad se svi igraju nečega što meni ne odgovara, Joja mi priđe, pita šta je bilo, usreći”, kaže ona.
Bio je s njima Joja i na rekreativnoj nastavi na Tari.
“Kad ne možemo da ustanemo, Joja nas budi: “Ustajte, moramo da jedemo!” A i kad smo se šetali, pa ne možemo više, eto Joje: “Ajde, Tamara, moramo da nastavimo. Još malo”, priseća se Tamara Ninković.
Prijateljstvo je zlata vredno, veli Tea Kostadinović, a Joja je više od zlata:
“Treba da ga čuvano i pazimo kao što on nas pazi i voli”.
Majka Ana je sela u ćošak, u poslednju klupu. Ne može da zaustavi suze.
“Kad dobijemo lošu ocenu, Joja nas uvek bodri. Neki tad i plaču, a on kaže: “Nema veze” – Anja Pavlović će, dok Nika Aleksandra Marković priča kako mogu da mu se povere.
Osim toga, Jovan voli i muziku, te svira trubu.
“Nas dvojica radimo skoro dve godine zajedno i uživamo u tome. To što on radi je posebno. Ne forsiramo, gledamo da mu bude lepo, koliko hoće, koliko može, radimo po posebnom programu. Truba je i inače prilično zahtevna, traži rad čitavog tela, od stava, toga kako dete stoji, kako diše, do toga da muskulatura usana mora da bude postavljena u pravilan položaj, uopšte nije lako. Ranije je truba počinjala da se uči tek u petom razredu, a od pre nekoliko godina od trećeg. I Jovan je na trubi. Najvažnije za njega je da uživa u svemu”, kaže Aleksandar Končar.
“Kad sam ga rodila, rekli su mi da neće hodati, pričati, da neće moći da funkcioniše. Gledajući tada tu bebu, majčinski instinkt mi je rekao da će to sve biti u redu. Uloženi su veliki trud i rad, i logoped, defektolog, motoričke vežbe, muzička škola. Mnogo je to odricanja i nas kao porodice, ali je za viši cilj. Izvukli smo maksimum od Jovana. Ponosni smo na to što je Joja”, ispričala je njegova hrabra majka Ana, koja se i kroz fondaciju posvetila deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i koja sada svim roditeljima poručuje da osluškuju dete, prate njegove potrebe i sve će na kraju biti dobro.
Izvor: kurir.rs
