Jelena završila fakultet, spakovala svoje kofere i otišla na selo: Danas uživa u poslu kojim se bavi, a njene proizvode kupuju čak u Americi

|

Kada je Jelena Paunković pre osam godina rešila da spakuje svoje kofere i iz Beograda, u kome je je završila ekonomski fakultet, se vrati u rodnu Jagodinu a onda i u selo Crnče, nije ni slutila da će se danas njeni kozji sir, kačkavalj i parmezan tražiti čak u Americi.

Zacelu ideju života na selu, kaže Jelena, kriv je njen otac. Posle više od 20 godina u privatnom preduzetništvu i više od 40 godina života u gradu, on je kupio kućicu podno planine Crni vrh, na 12 km od Jagodine, u selu Crnče.

– Govorio je, da ga je “kupio” pogled sa terase te kuće, tako da su majka i on rešili da svoje vreme tu provode. Sagradio je objekat za čuvanje ovaca, što mu je bila prva želja, nakupovao zemlju i posvetio se tome, zajedno sa majkom. Bavili su se time nekoliko godina, dok smo brat i ja studirali. Posle završenog Ekonomskog fakulteta i rada u Beogradu, odlučila sam da se vratim u Jagodinu. Tata je ubrzo rasprodao ovce, kupio dve kozice, naučio od komšinice kako da pomuze i napravi sir… I tako kreće cela priča… – kaže Jelena za Kurir.

Svoje prvo stado, 10 grla, kupili su 2015.godine. Pošto ništa nije znala o kozarstvu, to je značilo da se, na neki način, vratila u školu, kako bi naučila o sve o ishrani i čuvanju koza, njihovom zdravlju, jarenju, proizvodnji sireva,…

– Čitala sam razne literature, pratila druge kozare, pravila greške i učila na njima. I danas, posle toliko vremena, mogu reći da i dalje učim. Bilo mi je teško da se naviknem da ručno pomuzem koze ( dok nisam prešla na korišćenje muzilice) ili pomognem kozi pri jarenju, da naučim da dam injekciju ili da prihvatim da moram i da izđubrim objekat u kome one borave. Ono što je sve te stvari učinilo prihvatljivim je ljubav prema životinjama. Bude toliko veselih momenata sa jarićima, zabave sa kozama kada ih vodimo u pašu, maženja sa njima.. Prvenstvo čovek treba to da voli – kaže Jelena.

Trenutno ima 25 grla, neke su koze prodali, ostavljali podmladak, a i dokupljivali. Važno im je da imaju dobro mlečne koze i da održe kvalitet proizvoda koje prave.

– Naš asortiman proizvoda sadrži kozje mleko i surutku, mladi i stari beli sir, dimljeni kačkavalj i parmezan, kao i urdu, koja se od skoro proizvodi. Ranije sam pravila i kozji krem i feta sir, ali nije postojala zainteresovanost za kupovinu. Volela bih da proširimo paletu proizvoda sa kozjim kobasicama i kozjim pečenjem. Proizvode prodajemo na našoj farmi i u gradu. Imamo kupce iz drugih gradova Srbije, koji dolaze kod nas, pa na pijacu i ne izlazimo, jer se i ovako skoro sve proda. Mnogo puta se dešavalo da za nas ne ostane nijedno parče sira da pojedemo. Neke mušterije kupuju zbog zdravlja, neke jer uživaju u tim ukusima, a mnogi nose i svojoj familiji i prijateljima. Na primer, naš dimljeni kozji kačkavalj je putovao u Švajcarsku, Bugarsku, Hrvatsku, pa i Ameriku – kaže Jelena za Kurir.

Sada joj u poslu pomaže suprug Aleksandar.  Raspodelili su zaduženja oko koza. Ona je i dalje ostala verna proizvodnji i prodaji, ali uvek zajedno odrade mužu i neophodno izđubravanje objekta. Za izvođenje koza na pašu, brigu oko njihove ishrane i zdravlja grla, kao i raznih popravki u objektu, zadužen je njen suprug.

– Na početku, posao smo radili tata i ja. Međutim, kada je tata 2021.godine iznenada preminuo, brat mi je pomagao neko vreme, dok ga život nije odveo u drugom pravcu. Jedan period vremena sam bila sama, uz maminu pomoć oko ishrane koza, i bilo je teško. Slučajno ili ne, u to vreme sam upoznala svog supruga, koji je, takođe, imao svoje stado koza. Dobro smo se uklopili, imamo slična interesovanja i ciljeve, volimo životinje i prirodu – kaže Jelena.

– Kozarstvom se bavim osam godina. U početku, dok sam sve još učila i pronalazila mušterije, zarada je bila slaba. Kako se posao razvijao, asortiman proizvoda širio i broj mušterija rastao, tako se i zarada povećavala. Da se živi pristojno od ovog posla – može. Zavisi i čime se ljudi zadovolje – da li žele mirniji i skroman život u prirodi i sa životinjama ili puno novca, luksuzne automobile,…. Razočaraće se, jer samo od bavljenja kozarstvom se neće obogatiti. Neka ljudi ne nasedaju na priče o tome da će od 10 koza mesečno da imaju zaradu više od 1.000 evra. To su samo fantazije – kaže ona.

Jelena nam otkriva da ko želi da se bavi kozarstvom mora mnogo da radi, svakog dana, 365 dana godišnje:

– Za nas nema praznika, bolovanja. I pored svega toga što je naporno, zadovoljstvo nam je kad vidimo naše zdrave i vesele koze i jariće kako uživaju na pašnjaku, kada nam mušterije pohvale proizvode i ponovo ih kupuju, kada nam dođu novi kupci jer su nas drugi preporučili.

-Svakome, ko odluči da se bavi kozarstvom, ona želi da bude uporan i istraje, da održi kvalitet svojih proizvoda, da dostigne taj nivo da mu se isplati da plaća radnike na svom gazdinstvu i da ostane na dobrom glasu.

Izvor: kurir.rs