Potražioci azila iz Srbije, među njima i veliki broj Roma, u većini slučajeva su vraćeni iz Nemačke svojim kućama. Oni su sada otvoreno ispričali zašto su se odlučili za taj korak i kakva su njihova iskustva.
“U azilantskom centru zatekli smo gužvu, bilo je mnogo Sirijaca. Šest meseci smo bili tamo i mnogo puta smo premeštani. Karlsrue je bio poslednja lokacija”, kaže Marina Milošević. Ona sada ima 37 godina i sa suprugom i detetom podnela je zahtev za dobijanje azila u Nemačkoj gde su inače živeli njeni svekar i svekrva.
“Na kraju smo potpisali da hoćemo da se vratimo u Srbiju, jer nismo mogli više psihički da izdržimo. Nismo imali svoj smeštaj, sve vreme smo bili po sajmovima. Smeštaj je bio u zabačenom delu grada, tako da smo bili izolovani”, kaže Milošević za DW.
Slično iskustvo doživela je i Ilona Varga. Ta nezaposlena 32-godišnjakinja nekoliko puta je sa porodicom pokušala da napusti Srbiju.
“Hteli smo u Nemačku. Prvi put smo azili zatražili 2009. godine. Nalazili smo se u okolini Berlina. Tri meseca smo bili smešteni u hali. Dobijali smo garderobu za muža, mene i decu i 80 evra nedeljno. Bilo je mnogo stranaca i retko ko je govorio srpski jezik. Bili su neprijatni, dobacivali su, a sve to je i moj muž mogao da čuje i vidi. Nisam smela da ostanem sama u toj velikoj hali. U hali je bilo oko sto ljudi. Nismo dobili azil i vratili smo se za Srbiju”, priznala je Ilona za DW.
Slično je, kaže, bilo i drugi put, 2011. godine. U Srbiji nisu imali posao ni rešeno stambeno pitanje, pa su zato odlučili da ponovo odu i pokušaju da dobiju azil u Nemačkoj. Nakon ponovnog povratka u Srbiju, porodica živi kod Ilonine babe.
Milisav Milinković iz Ekumenske humanitarne organizacije u Srbiji koji je zadužen za projekte podrške integraciji povratnika iz Nemačke, za DW prenosi delove istraživanja sprovedenog među ljudima koji su se odlučili da azil potraže u Nemačkoj. Ovo su neki od odgovora na pitanje zašto ste se za to odlučili:
“Čuo sam da je tamo bolji život”, “Otišao sam da se prijavim kao azilant, jer ovde u Srbiji nemam ništa, ni socijalno osiguranje, ni posao”. “Pobegli smo od poplave koja je zadesila sve kuće koje se nalaze u nižem delu Velikog Rita”. “Otišli smo u Nemačku nadajući se da će moji roditelji tamo imati bolju zdravstvenu negu”, bili su neki od odgovora.
Milinković navodi da oni koju dobiju odbijenicu za azil, mogu da se vrate dobrovoljno, a da, ukoliko to ne urade, sledi deportacija u zemlju iz koje dolaze.
“Od 1996. godine do danas, najveći broj Roma je u Srbiju vraćen iz Nemačke. Potom slede Švajcarska i Švedska. Poslednjih godina pojavljuje se i Francuska, a u manjem obimu i Austrija i Grčka”, kaže Milinković za “Dojče vele”.
Izvor: blic.rs
