J.I. ima 34 godine i radio je kao konobar u Srbiji. Pokušavao je na sve načine da se snađe kad je njegov posao stao, međutim, problemi su ga naterali da se zaputi u Aljasku u fabriku ribe i da odradi celu sezonu. Jeste zaradio dosta novca, ali ono što je iskusio ne bi poželeo da mu se desi ponovo. Ukoliko ne bude morao nikada više neće napustiti porodicu.
– Pre nego što sam otišao na Aljasku sam se bavio ugostiteljstvom, ali na svojim poslovima nisam imao nikakve veze sa ribom. Radio sam u kafićima, klubovima, noćnim barovima i restoranima kao konobar. Imao sam dobar i unosan posao u Srbiji, ali onda je nastupila pandemija korona virusa. Posao je stao i mogu da kažem da gotovo godinu dana nisam radio ništa. Bio sam prinuđen da potražim alternativu. Od prijatelja sam čuo za posao obrade ribe na Aljasci. On je išao tamo i uspevao je da zaradi dovoljno da u Srbiji od toga može da živi. To je bila i moja namera. Da zaradim nešto od čega ću bar neko vreme moći da živim. I od drugih ljudi koji su bili sam čuo kakvo im je iskustvo i odlučio sam da se i sam upustim u to – počinje ispovest J.I. za Mondo.
Da biste konkurisali za posao obrade ribe na Aljasci, kako kaže, potrebno da budete zdravi, u stalnom radnom odnosu, da niste osuđivani, a poželjno je i da imate porodicu kao garanciju da ćete se vratiti u svoju zemlju.
– Da biste otišli nisu vam bile potrebne nikakve pare. Mi smo ove godine i kartu dobijali – ističe J.I.
Kako napominje, kad se popuni formular za konkurisanje, automatski se konkuriše za svaku radnu poziciju u fabrikama koje drži kompanija, a dodaje da sada sa distance može da kaže nije imao pojma koja sve mogu biti njegova zaduženja.
– Kad konkurišete, znate kojoj ćete kompaniji pripasti, ali ne znate u koju fabriiku idete i u kom mestu ćete biti. Popunjava se lista želja, ali sve se to radi napamet. Idete tamo gde smatraju da ste im potrebni. Niste upoznati gde će da vas bace. Ja sam pred sam put saznao na kojem ostrvu ću biti – priseća se J.I.
Prijavili ste se i idete – gotovo je
Opisao je i odlazak na Aljasku.
– Uzeo sam kartu, krenuo sam na avion, nisam znao ni kud idem, ni gde idem, gotovo ništa. Ne mogu da kažem da sam bio uplašen, ali imao sam neku vrstu treme. Nije mi bilo svejedno. Na aerodromu je trebalo da nas sačeka neko iz agencije, ali to se nije desilo. Spontano smo se okupili, upoznali, shvatili da idemo na isto mesto. Seli smo u avion i putovali prvo za Istanbul, onda 10 sati do Čikaga, onda za Sijetl, gde smo prenoćili, a zatim za Enkoridž. Tu smo se testirali i odatle bili raspoređeni gde ko ide – kaže J.I.
Kad je došao na ostrvo bio je u čudu da na svetu postoji uopšte tako pusto mesto.
– Prvo što vidiš je masa ljudi, a okolo pustoš. Imaš samo fabriku – seća se J.I. i dodaje da ga od same pomisli na taj prvi susret sa mestom gde je radio i danas podilazi jeza.
Poslovi u fabrici za obradu ribe
Njegovo primarno zaduženje je bilo da pakuje zaleđenu ribu.
– To sam radio prvih nekoliko dana, ali onda sam bio raspoređen na različite poslove. Radite sve i svašta – pakujete ribu, čistite ribu, perete ribu, istovarate je sa brodova, slažete na palete, ispakujete sa paleta, praznite kontejnere, punite kontejnere, pravite kutije… Sve se radi. Mogu da vam dodele i da čistite i perete ili da skupljate papiriće. Svaki posao je težak samo zato što se jedno te isto radi duže od 12 sati. Pravite iste pokrete i onda dobijate bolove koji su jedva izdrživi. Teško je i psihički jer je monotono. Poslovi su raspoređeni po spratovima i desi vam se da ih sve izmenjate tokom jedne smene – opisuje rad na Aljasci J.I.
Za prvu smenu je ustajao u pet-pola šest.
– Ujutru saznajete gde definitivno radite i na kojoj poziciji. Polovina ljudi zna gde je raspoređena dok druga polovina to saznaje tik pred posao. Radno mesto zavisi od količine ribe, koja riba je u pitanju, kako će da se obrađuje i slično. U šest je čekiranje i polazak na posao. Nakon tri sata je pauza od 15 minuta, povratak na posao na još tri sata, kad je pauza pola sata za ručak. Ponovo se vraćate na posao i posle tri sata imate pauzu od novih 15 minuta. Kad se vratite radite do pola sedam uveče i tu bi trebalo da bude kraj danu na poslu. Međutim desi se “overlap”. Nakon pauze od pola sata, imate još dva sata, zatim pauzu od 15 minuta, pa još dva sata. Kad se sve završi to je više od 11 uveče. To je celih 17 sati rada i malo preko toga – navodi J.I.
Smeštaj je prema njegovim rečima u krugu fabrike.
– Sobe su višekrevetne. Nas je bilo prvo trojica, a onda četvorica. Ni tu ne znate da li ćete biti sa Srbima, ja nisam bio. Možete da budete sa Ukrajincima, Filipincima, ali i onima iz Južne Amerike. Kupatilo je jedno po spratu. Kad završite sa poslom imate vremena samo da se istuširate i ako hoćete da izdržite naredni dan idete da spavate – obrazlaže J.I.
Kako kaže, postoji mogućnost na Aljasci da radnici napreduju, ali za to morate da odradite više sezona. Engleski morate da znate, ali i eventualno španski da biste mogli da rukovodite ljudima.
Priseća se najtežih trenutaka na Aljasci
– Najteže mi je pala odvojenost od porodice. Kad mi je detetu bio rođendan, a nisam bio prisutan u njegovom životu, najgori je momenat koji sam doživeo. Bio je i jedan trenutak kad sam mislio da sam pukao. Jedno jutro sam ustao i samom sebi rekao: “Ja idem odavde, sad ću da se vratim da spavam, kada dođu da me opomenu, posvađaću se i vratiće me kući”. Onda je naišao jedan Srbin, primetio je da nešto nije u redu, popričao je sa mnom, obećao sam da ću raditi samo prva tri sata, ali kad sam počeo da radim sve me je prošlo – govori J.I.
Bilo je prema njegovim rečima i lepih trenutaka.
– Ostao mi je u sećanju momenat kad sam kretao kući i kad mi je prišao jedan Dominikanac Frenk. Rekao mi je da ako se ikada nađemo u istom delu sveta da želi da znam da imam iskrenog prijatelja i prijatelja za ceo život. Najlepša su prijateljstva koja steknete – kaže Srbin.
J.I. je bio na Aljasci tri i po meseca i zaradio nešto više od 10.000 dolara, ali ukoliko ga muka ne natera – nikada se ne bi ponovo vratio!
– Teško da bih se vratio da radim u fabrici ribe na Aljasci. Mnogo je naporno. Fizički i psihički iscrpljujuće. Psihički teško podnosim odvojenost od porodice. Daleko ste od svega, radite u nekoj zabiti, nemate socijalan život. Još ne znam koliko me je “koštala” Aljaska. Očekujem da će mi se odraziti na zdravlje, ali to još ne znam – priča J.I.
Ima i savet za sve koji žele da konkurišu za ovaj posao.
– Svako treba da proba da vidi da li je za to. Ništa iz priča drugih ne može da se shvati. Dok ne odete i ne osetite nema saveta. Ipak, napomenuo bih da se ne nadaju da mogu previše da zarade, ja sam imao i sreće, znam i one u čijim smenama nije bilo posla, a kad ne radite onda vas i ne plaćaju – zaključuje J.I.
Izvor: mondo.rs
