Specijalna gošća emisije “Ispovest” bila je voditeljka i novinarka Rada Đurić, koja je povodom petog rođendana portala Nova.rs, otkrila mnogo toga o sebi, ali i o javnom servisu i političarima.
Jedna od najzvučnijih voditeljskih imena je otkrila nove detalje svog privatnog i poslovnog života. A, tema specijalne emisije bila je hrabrost, po kojoj je Rada poznata već decenijama.
Detinjstvo
„Imam dosta godina, ali pamtim i neka lepa vremena… Najteže vreme je kada sam bila roditelj, imala sam 24 godine, to su kao bile divne godine – najlepše, a onda se desilo šta se desilo, pa smo mi tu gde smo, a moje najranije detinjstvo je lepo. Ja sam Titov pionir, pošla sam u školu davnih godina i pamtim i to vreme. Rođena sam u Valjevu samo zato što Lajkovac nema porodilište, nema ga i dalje, inače sam Lajkovčanka. Moj otac je bio železničar – otpravnik vozova, a majka građevinac – građevinski tehničar. Vozovi su tada svuda išli, imali smo karte mi koji smo bili deca železničari, a oni su bili ljudi koji su donosili vesti iz belog sveta – i Beograd je tada bio beli svet u odnosu na Lajkovac i to je bilo vreme kada je svaki uniformisani čovek bio poštovan, ta lica su po difoltu trebalo da znaju više.“
DOLAZAK NA RTS NAKON ZAVRŠENOG FAKULTETA POLITIČKIH NAUKA
„Bilo je malo pomoći i preporuke, prolazila sam sve ono što su prolazili svi ti ljudi u to vreme. Hronika je jedan ozbiljan zanat i ja sam jako ponosna što sam imala priliku da naučim sve od a do š u tom zanatu.O toj emisiji govorim sa velikim poštovanjem, sve što sam naučila o novinarstvu – naučila sam u Beogradskoj hronici, sve što sam naučila o ljudima, o sistemu, o institucijama – naučila sam u Beogradskoj hronici. Ta publika je imala jedan fini, istančan, kritički duh, to ima veze i sa onim što smo mi pružali, a mene je lično publika koja je to gledala naučila mnogo čemu. Naučila me je prvo da publiku ne smeš da razočaraš, naučila me je da lični primer mora da bude u prvom planu, naučila me je da budem uporna, stara sam kažu čekalica, da budem istrajna, kada se pojavi problem i kada kažu vaš problem je naš problem – tu je reč o ljudima i ljudskim sudbinama, ta publika me je naučila i da patim. Naučili su me da živim njihov život. Imam taj karakter, i imam tu empatiju i čak i da sam mogla nisam htela da budem bezosećajna. To je neko poverenje, ja sam njih nečemu naučila. Da ne govorim o mojim kolegama, radila sam sa sjajnim novinarima, nije im ništa bilo teško.“
RAZLOG ODLASKA SA RTS
„Sada imam sjajnu ekipu, moja ekipa je isto mala, ali je sjajna. Tanja Rusmir sa mnom nalazi divne sagovornike i Boško koji je snimatelj i montažer, on i režira – mi smo svi sa RTS, to je jedna škola, znamo se 30 godina. Imamo zajedničku istoriju, važno mi je što mislimo isto, nismo se uplašili i pokvarili, nismo podlegli, nismo ostali ni isti, prošlo je 30 godina, ali što reče Siniša Kovačević ‘to što je crvena linija – to što je esencija dobra i zla, sačuvali smo dobro u nama’ i lepo je kada se čovek okrene i vidi da nije sam, a često se čovek oseća usamljeno. Moj odlazak sa RTS je više bio to, zato što sam se osetila usamljeno i moralo je da se desi tako. Više nisam imala sa kim da verujem u iste snove i u bolje društvo.
Uređivačka politika RTS se nije promenila, nisam zato otišla. Ljudi su se ili umorili ili odustali, ja se nisam ni umorila ni odustala, morala sam da delim sa nekim sistem vrednosti, a ispostavilo se da sam bila slabija od onih koji su nametnuli taj sistem vrednostima u kom niti umem da mislim, niti umem da živim, a posebno ne umem da radim, velika je to bila odluka. Ja verujem u javni servis, svojim bićem i načinom rada pripadam javnom servisu, a ako prestanemo da verujemo u javni servis, onda smo prestali da verujemo u mogućnost promene i boljitka čak i da su ovde idealne okolnosti, a ne ovako tragičke u tom javnom prostoru u kom jesu. Čak i ako budemo uspostavili javni servis, koji uzgred rbudi ečeno se nikada nije ni uspostavio u punom kapacitetu, on je sada najdalje od Javnog servisa ako zanemarimo devedesete.“
„Kada sam odlazila odatle, ljudi koji su tamo ostali znaju da sam ja imala osećaj da ćemo mi doći do ovog trenutka koji sad živimo, mislim na sve ove proteste i probleme – i kao javni servis i kao društvo. Mogao si tamo da ostaneš i da se razboliš u mom slučaju, zvuči pregrubo, ali je istinito. To je sukob koji čovek ima i koji te vodi u drugu dimenziju.“
O SISTEMU KOJI VLADA U ZEMLJI
„Oni, možda, moj odlazak smatraju kao vrstu prevare, sad ja govorim o Javnom servisu, pa kad to vidiš, pa još vidiš i sa kim te prevario, pa tek ti to bude, pa onda bes, pa ljutnja, ne u smislu da si ljut i besan, nego sve te faze prolaze kroz tebe i onda dolazimo do toga da kažeš – i ovo će da prođe. Ne možemo više, moramo se rastati. Žao mi je što je to već tako kako jeste, zato što tamo ima, bez obzira šta ljudi misle, bez obzira koliko pričamo o hrabrosti i nehrabrosti, ima tamo divnih profesionalaca, ne znam zašto je toliko potrebno da u takvom sistemu, a to je sistem gde, a ja bih volela to da kažem.“
„Raditi u sistemu i kada pričamo o pritiscima, ne umem da razumem i neću, nikada se s tim neću pomiriti da bilo koji kolega podnosi pritiske koje podnose kolege sa N1 i NoveS. Hoću o tome da pričam, ali ne znam kako protim toga da se borim, jer to budi jednu vrstu besa. Neko to radi iz obesti, neko to radi da bi te uplašio, a ustvari skoro da ne razume kolike to posledice može da ima i to na potpuno nevine ljude. U sistemu podnositi pritiske, ništa nije manje lako, vrlo je teško. Ljudi koji nisu osetili pritisak unutar sistema… Perfidne su to metode.“
„Kada govorim o zlostavljanju, ja kažem da ovo društvo izgleda kao zlostavljeno društvo i mi se stvarno tako i ponašamo, zlostavljači ili zlostavljač je školski primer, žrtve su na sve strane i taj odnos koji nama bude nejasan, pa kažemo, Bože, kako žena ne primeti, kako ostaje, a ne vidimo sebe u odnosu na vlast – to su potpuno iste manifestacije. Hoću da kažem da samo po sebi društvo u kome smo se našli je jedno mesto gde je loše odrstati, zreliti, stariti,umirati, nekako to mora da se reši.“
O PRINCIPIMA I KAZNAMA
„Meni su u životu samo jednom smanjili platu jer je kasnio jutarnji program. Ja nikada ne kasnim, ali se desilo da je šminkerka imala problem, tek je počela da radi i ja sam zakasnila. Koliko je to ludo, ja pričam o tom sistemu da vas neko kazni zato što kasnite ne svojom krivicom, a ne kazni zato što ne radiš posao kako treba. To nije normalno, samo po sebi, tako su te stvari poređane tamo, kao i u našem društvu. Sve male stvari se proglašavaju za bitne, a sve krucijalne stvari se proglašavaju za nebitne. U tom naopačke društvu i sistemu vrednosti velike ribe jedu male i imaju ozbiljno opravdanje što je sve naopačke i mi živimo u ogledalu i tim iskrivljenim slikama. Ishod je jasan, moraš da poludiš ili digneš ruke.“
„Nisu me kažnjavali jer imam svoje principe, toliko sam godinama u medijima da ne mogu da ne znam ko je ko, a Hronika je bila takva emisija da dok sam je sa svojim kolegama pravila, osim što sam znala ko je gradonačelnik, ko su direktori javnih preduzeća, ali to su javne funkcije i s obzirom na to da je Javni servis mesto gde oni dolaze je mesto gde su oni dužni da nama građanima, jer ih plaćamo, da nema naših para oni bi radili nešto drugo, ne bi sedeli tu nego bi kao pošteni ljudi radili pošten posao. Ja sam iz te perspektive nastupala. Trudila sam se da ne znam ko kojoj partiji pripada. Shvatila sam da je zakon ono što mene štiti i ja sam insistirala na zakonskim rešenjima. Mladi novinari tačno znaju šta traže danas… Svoj poslovni put zasnivala sam na odbrani institucije i ti u tom slučaju imaš najmanje prilike da upadneš u nevolju, imaš najmanje prilike da te neko omađija… Kada se tako postaviš, onda se i drugi postave prema tebi drugačije.“
O POLITČARIMA KOJE JE „PRESLIŠAVALA“
„Sa druge strane, nemam neke prevelike reči hvale za ljude koji se bave politikom u Srbiji. Međutim, nosioci javnih funkcija nisu se isto odnosili prema novinarima nekada i sada. Ovo sada što je, nikada nije bilo ovako, to znam sigurno, a tu sam jako dugo. Čak ni devedesetih nije bilo ovako, svi su se u međuvremenu naučili i obahatili, tu nema nikakve odgovornosti. Tu nije pitanje elementarne odgovornosti, tu nema nikakve odgovornosti. To je ono što ljuti ljude, izvodi na ulice i u najmanjim selima, čak i ne priznaš i ne pokušaš da stvari dovedeš u neku ravnotežu – čak ni posle ovako tragičnih događaja. Tako da, moj odnos prema političarima, čak i ako su to političari, ja ih zovem nosioci javnih funkcija, bio je onakav kako su oni zaslužili.“
„Nikada nisam postavljala pitanja koja su bila lična. Mi smo dobijali pregršt pisama, neka čuvam kod kuće još uvek, sa hiljadama problema – od nelogičnosti, nepoštovanja zakona i neprimene institucija koje su zagorčavale život običnom malom čoveku. Što sam imala prilike da postavim više pitanja, to sam više bila opasnija u očima građana i političara. Mada, ja mislim da nisam bila opasna, nego logična, mislim da je to posao moj bio i da je to nešto što je moralo da se neguje i nastavi i danas. Samo to ima smisla i novinari su korektivi njihovog ponašanja.“
„Ne moram ja sve ni da znam, ne moram da budem dobar ili loš političar prosto nisam možda taj, ali ne mogu uvek sve da znam, zato mi postojimo. Ne mogu da jure gradonačelnika Beograda stotine ljudi i da govore ‘ovo si obećao, nisi uradio’, pa zato se ja sećam, pa kada dođe kod mene, ja ga pitam. Drago mi je što gradonačelnicima koji su dolazili kod mene nije bilo svejedno.“
Izvor: nova.rs
