Novembar ove godine je posvećen talentovanom dečaku koji je stradao u masakru u Ribnikaru. Posle impresivnog memorijalnog takmičarskog koncerta na Kolarcu, na kojem je Stjepan Hauser u Areni posvetio numeru “Aleluja” dečaku, sledi koncert u Smederevu. Muzička škola Josip Slavenski će 28. novembra u 20 časova održati koncert u znak sećanja u Zadužbini Ilije M. Kolarca.
U emisiji “Kec na jedanaest” na televiziji K1, Boško Jakovljević je razgovarao sa Suzanom Stanković Čikić, majkom ubijenog Andrije koja je otkrila šta ljudi uglavnom pitaju posle memorijalnog koncerta.
“Mnogi su me pitali odakle mi snaga, kao što ste me i vi pitali prošlog puta. Uvek odgovorim isto, iz ljubavi prema sinu. Nema te stvari koju ja ne bih za njega uradila. Želim da živi njegovo delo, da on živi i dalje, da bude inspiracija drugoj deci. Bio je inspiracija mnogima i dok je bio živ, iako je bio tako mlad. Nekako želim da to ostane, da podstakne neku decu, a i ja bih želela da podstaknem roditelje za nešto dobro”, započinje majka Andrije ČIkića a i dodaje da se trudi da bude dostojna svog sina.
“Trudim se da budem dostojna svog sina, da nije lako, nije, i ne znam da li postoji nešto surovije. Razumem i druge ljude, ja sam psihoterapeut. Ja sam preživela tragediju, a neki ljudi imaju problem koji se može rešiti. Ne treba porediti, svakome je svoja muka najteža. Neke stvari su ispravljive, hvala Bogu da je tako, i treba da se trudimo da ih ispravimo i da budemo zadovoljni, jer ako smo mi zadovoljni gajićemo i zadovoljniju decu. Ne treba porediti, a da je surovo, surovo je. Svi se mi trudimo da naučimo da živimo sa ovim što nam je život nametnuo, da tražimo neka rešenja. Rane koje ja preživljavam, roditelji stradale dece u “Ribnikaru” i Duboni, ne zarastaju nikada. Učimo da živimo sa tim. Pokušavam da nađem neki svoj put, misiju zbog čega postojim i dalje na ovom svetu. Volela bih da to bude nešto pozitivno i da moj sin bude ponosan”, kaže Suzana Stanković Čikić.
Ona je priznala da ponekad razgovara sa fotografijom svog sina.
Ponekad mu se obratim gledajući njegovu fotografiju i kažem mu “ti i ja, zauvek tim”, zaista to tako osećam. Uvek sam mu govorila dok je bio živ, da sam uvek za njega tu i da ću ga uvek podržati u svemu onom što smatram dobrim ili što mi on pokaže da je dobro, jer sam najsrećnija kada je on srećan. Zaista sam se tako osećala kada vidim njegov osmeh, njegovo zadovoljstvo, nebo mi je granica bila. Znam da je imao snove, želim da te njegove snove negujem i sad, kao dok je bio živ. Dobila sam mnogo poruka i pisama od dece širom sveta, koliko on inspirativno deluje na njih, od toga da oni budu bolji đaci, do toga da se posvete nekim van nastavnim aktivnostima”, ispričala je majka ubijenog dečaka i istakla da njena gostovanja nisu hrabrost, nego čista ljubav prema sinu.
“Nemam zadršku da gostujem, jer imam želju da dočaram koliko je ta ljubav lepa, snažna, nemeriljiva i koliko je ljubav davanje. Ja sam uživala u tome u svakoj sekundi sa njim i on je znao da uzvrati. Zato pričam da ljubav ne treba da se štedi, deca uče gledajući nas. Naučiće da daju i da primaju ljubav i biće srećna sutra prema svojoj porodici, ta ljubav nam daje snagu i gura nas. Ne moraju da budu uvek ovako tragične stvari, ne daj Bože da se ikada više dogodi”, kaže Suzana i dodaje da je njen sin uvek imao vremena za druženje pored svih obaveza.
“Uvek je imao vremena za druženje, a suprug i ja smo se trudili da ga učimo što samostalnije organizuje svoje vreme, a da ćemo mi biti tu da pomognemo tamo gde treba. Kazala je majka ubijenog dečaka u “Ribnikaru”. “Suprug i ja smo sinu pristupali kao ravnopravnom članu porodice od samog rođenja, spram uzrasta i onoga što može da razumem. Time smo mu dali prostor i slobodu, da ima svoj stav, mišljenje, učili smo ga da postoji način ispravan da se nešto kaže, da se ne složi, ali da je jako važno da zna argument, zbog čega se ne slaže”, kaže majaka Suzana i dodaje da su se znala pravila:
“Ako je pravilo da se sedi za trpezarisjkim stolom, pravilo je za sve. Ako kažem da se ne govore ružne reči, važi za sve. Deca uče na taj naćin vrednosti sopstvene porodice. Osećaju se ravnopravnim, a ne skrajnutim.”
Suzana je ispričala da su dečak i njen sin bili u korektnom odnosu
“Znao ga je od septembra, kada je dečak prešao u njihovo odeljenje. Ne znam da li ga je poznavao ranije. Nije bio blizak sa njim, jer nije dolazio kod nas u kuću, nije ni on odlazio kod njega, ali sam imala prilike da čujem od dece da je dečak povremeno bio sa njim u toj Mitićevoj rupi. Čak imam jednu prepisku njihovu, gde je dečak molio mog sina za neke note za njegovu sestru, gde mu je moj sin rekao da on ne može da mu skine te note sa interneta, jer je sve zaključano ili se plaća, ali da će pokušati da mu to nađe. Nisu bili bliski prijatelji, ali su drugarski komunicirali. Bliže znam decu koja su dolazila kod nas u kuću i sa kojima je moj sin imao više zajedničkih interesovanja, ali evo sada slušam od dece da je bio sa njima povremeno. Ja nikada od sina nisam čula ništa ružno o dečaku, ali nisam imala prilike ni da slušam o nekom bliskom druženju. Sada znam da je dečak imao dvojicu ili trojicu bližih drugara, kojima je odlazio u kuću i koji su dolazili kod njega u kuću. Neki od tih dečaka su povređeni, pucao je u njih, a mislili su da je dečak njima najbolji prijatelji. Jedva su preživeli”, kaže Suzana i dodaje da Kosta nije bio otuđen od drugara:
“Nije tačno da nije bio prihvaćen od drugara, ali on, dozvoliću sebi na osnovu onoga što sam čula od dece i što sam imala prilike da čujem na onom ročištu protiv oca, on je dete koje ne može da oseti emociju i možda zato on nije osećao prijateljstvo. Ja sam njega pitala, kakvi su mu bili drugovi, dečaci što su kod njega dolazili u kuću, a on mi je rekao ‘Ništa naročito’. Jedan dečak koji je povređen, koga sam ja srela mi je rekao, da je mislio da mu je dečak najbolji drug. Pitanje je zašto se dečak osećao nedovoljno prisutnim u društvu. Bio je pozivan i na rođendane. Ne bih da kažem nešto što ne bi trebalo. Prošli put sam rekla sa kojom hladnoćom je na ročištu pričao o ubistvu, kada sam ga pitala: ‘Da li znaš da si mi ubio sina?’, on je rekao ‘Znam’. Nema emocija, verovatno ih nije bilo ni u ovom drugarskom odnosu, ali deca ne znaju da objasne zašto. Sada kada slušam, objašnjavaju da je bio čudan”, dodaje majka dečaka.
Suzana smatra da ova tragična situacija treba svima da bude opomena
Ne možemo da kažemo da niko nije primetio, jer ako deca primećuju da je on čudan, primetili su sigurno i drugi. Obzirom da je sudski proces u toku, ne znam koliko smem da pričam, ali ovo treba da nam bude opomena da neke stvari ne prihvatamo tako lako. Verujem da nikome nije palo napamet da jedno dete može da uđe sa oružjem u učionicu i napravi ovako nešto, ali ja u ovom trenutku ne mogu da govorim da li je bilo znakova na koje je trebalo obratiti pažnju. Možda jeste, ne mislim samo na dete kao dete, već na celu porodicu. Apelujem, da ne shvatamo olako tu neku vrstu različitosti i neke mnogo manje ispade dečije. Posebno sada, kada neka deca od 12 ili 13 godina misle da im niko ništa ne može, jer nisu krivično odgovorni ili su samo ljuti na svoje roditelje, pa pomisle: ‘ja neću odgovarati, ali ti možda hoćeš’. Moramo voditi računa, ne znam u kojoj školi možda postoji potencijalno još neko dete, koje neće doći pištoljem, ali sa nožem možda hoće”, zaključila je majka dečaka, Suzana Stanković.
Izvor: mondo.rs
