Književnica Jelica Greganović srceparajućom kolumnom oprostila se od svoje dugogodišnje prijateljice, poznate novinarke i radio voditeljke Gorice Nešović. Kako Greganovićeva kaže, o Gorici će narednih dana pričati i pisati svi mediji, ali neke stvari nigde nećete videti.
“Volela je da sadi cveće. Na najmanjoj prozorskoj polici koju je imala. U saksije po stanu. Naročito ono cveće bez cveta, ono nezapamtljivog imena koje je samo ona pamtila, ono što raste i u mraku. I ponosno mi pokazivala svaki novi santimetar dotičnog, izrastao u senci nekog ćoška njenog stana”, započinje Jelica oproštajnu kolumnu.
“Kako je volela sitnice. Svakojake. Od majušnih činija, tacnica na sitno cveće, šolja za čaj na ptice i držača za sveće na tufne. Volela je tufne. Tačke velike i male. Sve na njih kad bi moglo. Od šerpi i činija do bluza i ešarpi”, nastavlja književnica.
“Ešarpe je tako volela i tako su joj lepo stajale. I kad god sam probala da ih jednostavno samo obmotam oko vrata, kao ona, nikada mi nije uspelo. Sa mene su sa otporom klizile, a na njoj stajale kao izvajane, slagale joj se sa osmehom. Imala je tako lep, dobar, pravi osmeh. Osmeh koji nikada ne laže, ne pretvara se, srećan, iskren i topao”, piše u Jeličinoj kolumni.
“Kako je bila topla kada je celi svoj mali stan zatrpavala nama, jer zaboga ja sam njena najbolja drugarica i kada dođem u Beograd moram da spavam kod nje. Zajedno sa svom ostalom pripadajućom porodicom. Zbog čega je ona insistirala da mi odrasli par zauzmemo kauč i krevet, a da ona na dušecima spava na podu sa četvoro dece jedno drugom do uveta. Jednim njenim i troje mojih. Tako da je ujutru pogled na njenu i glave četvoro dece ličio na prizor zaspale prodavačice lubenica na pijaci”, priseća se Jelica.
“Pijace je volela taman onoliko kao majušne radnje, one veličine veće kartonske kutije. U njih me je vodila kao kad srećni arheolog povede kolege da vide šta je iskopao i pronašao. Od korpi i cegera, čajnika, kičastih šustikli i goblena do trouglastih šalova na rese, onih za ogrtanje baba”, piše književnica u kolumni posvećenoj Gorici.
“Poslednjih godina smo se oslovljavale sa »baba«. Pre toga smo jedna drugu zvale »mala«, to je bila šifra. Ona je bila mala, a ja sam se solidarno prilagođavala. Ali jednog dana se pojavio vic na temu kako se, u sadašnja moderna vremena, javlja na fiksni telefon. Nekada je bilo sa »daaa«, »mooolim«, a sada se na fiksni javlja sa »reci, baba«. Jer samo babe koriste fiksni, kao nas dve što smo ga zlostavljale satima. »Baba« je bila lozinka, tako smo se prepoznavale, a onda kada sam se ja obabila i stekla pravo na korišćenje tog naziva, Gorica je punopravno zahtevala da ga podeli, jer nije valjda džabe spavala na patosu sa mojom decom, i njeno je unuče, zar ne? I to i ono kasnije pristiglo, ono žensko, kom smo se obe obradovale kao da smo se opet rodile”, otkriva Jelica.
“Pričale smo, i bez džingla i bez reklame, mogle smo da pričamo bez kraja i konca i da zaspimo u priči, jer Priči nikad kraja. Ni sada. Nema je. Za sve druge je nema, ali za mene će biti tu dok me ima. I pričaću sa njom bez kraja, makar to drugima izgledalo kao da pričam sama sa sobom. Oni neće znati, ali ja znam – pričam i pričaću sa Najboljom”, završava Goričina najbolja drugarica, književnica Jelica Greganović.
Izvor: zena.blic.rs
