Psihijatar Jovan Marić preminuo je u 82. godini, a u velikoj ispovesti za Kurir pre dve godine, govorio je o svom ranom detinjstvu, odrastanju, školovanju, kako je završio na psihijatriji, kako se venčavao i ravodio tri puta, ali i drugim događajima iz svog burnog života.
“Rođen sam 11. avgusta 1941. u Bijeljini. Oca Krsta nisam zapamtio, tri godine sam imao kad je streljan kao državni neprijatelj. Pre Drugog svetskog rata bio je poslanik Radikalne stranke, pravni fakultet je završio u Parizu. Majka Milica, ćerka bogatog trgovca iz Doboja, završila je Filozofski fakultet u Gracu”, započeo je svojevremeno Marić.
“Naša kuća je lepa i velika, a u dvorištu je bila i kuća za poslugu. Po streljanju postala je državna, ali su majci dozvolili da živi u njoj do smrti. Odmah su tu ubačeni razni stanari 1945, pa i jedna muslimanska porodica. S Alijom sam se igrao svaki dan. To su mi i prva sećanja iz detinjstva. Alija je morao da posti za vreme ramazana, a smeo je da jede tek kad se upale kandilji na džamiji, koja se videla iz dvorišta. I prvi ja gledam, znam da je gladan, pa kad se upale, kažem: “Alija, idi večeraj, pa se vrati da se igramo.” Kuća još postoji, uspeo sam da je vratim jer je otac streljan nepravedno. Na njoj je i dalje tabla “Marića kuća”. Izdajem je, tu je sada restoran, a u njemu i moj klavir. Svirao sam u orkestru, koji je bio prava mala filharmonija. Pobedili smo na takmičenju muzičkih škola BiH u Sarajevu. Bio sam najbolji klavirista, ne što sam talentovan, već zato što sam imao klavir u kući. Jedina dva klavira u Bijeljini bila su u muzičkoj školi i mojoj kući”, ispričao je tada Marić.
Sa šest godina sam pošao u školu, bio sam najbolji učenik, kao i posle u gimnaziji u Bijeljini. Prvak sam grada bio u šahu, igrao folklor, bio sportista, glumac… Prvo zaljubljivanje dogodilo mi se u 14. godini, u osnovnoj školi. Bijeljina je imala profesionalno pozorište, a ja glumac u omladinskoj sekciji. U “Izbiračici” sam bio Tošica, smešan i glup, a zaljubljen u Malčiku, koja je gledala malo bolje muškarce. I Nada je imala 14 godina. Crnka. Prvi poljubac pao je iza pozorišne zavese, u nekoj pauzi.
Mirjana je moja prva velika ljubav. Bila je učenica, nije imala ni 18 godina, uzimala je tuđu ličnu kartu da bi mogla da uđe u Studenjak i viđa se sa mnom. Meni je bila 21 godina. Moja majka je mog oca upoznala u vozu. I ja sam nju upoznao u vozu, na putovanju za Makarsku. Tamo šatori, muškarci nisu smeli da budu u istom s devojkama, ali su naši bili jedan do drugog. Posle sam s njom bio i u mraku. Ona mi je prva supruga. Nenormalna je situacija kad ste nekom prvi, ta žena obavezno mora biti i s nekim drugim. Prešao sam preko svih problema i prevara. I ja sam bio s drugim devojkama, ona je to znala i to nije kvarilo naš odnos.
Njen otac je bio sveštenik i trebalo je da nas te 1970. venča patrijarh German, jer je on u to vreme venčavao decu sveštenika. I moje neko čulo, iako nisam bio član partije, kazalo mi je da će se na to loše gledati i odbio sam venčanje u crkvi. Još dok nisam postao asistent, honorarno sam predavao medicinsku etiku na Višoj medicinskoj, a morao sam da potpišem ugovor sa školom da neću javno ispoljavati verska ubeđenja, ići u crkvu, slaviti slave…
Nismo imali dece i to nas je udaljilo. A opet mi je voz presudio. Krene ona u Trst da šopinguje i u vozu upozna jednu devojku, dogovore se da uzmu dvokrevetnu soba jer im je jeftinije. I dva dana šetaju i kupuju po Trstu, pa se pred spavanje raspričaju:
– Ko ti je muž?
– Psihijatar Jovan Marić.
– Znam ga, on je moj dečko.
To je bilo strašno! I onda je, naravno, pukla i jedna i druga veza. S Mirjanom se ponekad čujem, zvala me kad sam bio teško bolestan”, ispričao je tada čuveni psihijatar Jovan Marić.
Izvor: kurir.rs
