Legendarni glumac Žarko Laušević preminuo je u 63. godini posle kratke i teške bolesti, a sahrana je u ponedeljak u 14 sati. Napisao je četiri knjige, a u poslednoj “Padre, idiote” opisao prve dane slobode, i otkrio kako je protekao susret s Arkanom i Cecom na stadionu Obilića, na koji ga je odveo Dragan Nikolić. Ovo su odlomci iz knjige “Padre, idiote!”
“Stadion Obilića, nešto kasnije. Ručamo „dečju radost“ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera. Limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna snimanjem „Koštane“ sa Stojanom Stojčićem.
– Aaaa… – dade neki neodređeni komentar.
Na to Željko dobaci:
– Ma nema ništa od toga!
Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea. Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.
– Znaš da me jedan majmun pitao je l’ ovo stadion po onom glumcu Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? Ko ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me.
Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.
– Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na… – smeje se.
– Bog i Šotra su to tako namestili… – skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar.
Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.
– Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.
– Ja… ne mogu.
– Šta, ku*ac, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.
– Da zaboravim.
Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina…
– Nemam ni pasoš još uvek – naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.
– J*bo pasoš, ‘oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? – uzima telefon.
Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.
– Ja ne volim sise! Mislim da ti nisi! Jesam se zajebo, možda?
Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona Obilića. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom…
Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasao je onu loptu.
– Evo ti moj broj, twenty four / seven! Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.
– Hvala ti, Željko!
– I, zaj*bi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, j*bote. Al’ ti živi svoj život. Niko to drugi neće. Glavu gore! Sad je sve gotovo! Don’t be cloud on a sunny day!
Izvor: kurir.rs
