Teofil Pančić, novinar i kolumnista, napustio je ovaj svet danas u 60. godini od posledica duge i teške bolesti. Pančić je bio dugogodišnji komentator i kolumnista nedeljnika Vreme i dnevnog lista Danas. Bio je poznat po britkom stilu i kritičkim osvrtima na društvene i političke prilike u Srbiji i regionu. Prenosimo vam poslednju kolumnu koju je napisao za list Danas.
Ćaci je tog jutra, kao i svakog drugog, krenuo u školu, u Jovinu gimnaziju. Brižna mati spremila mu je sendvič, da dete ne izgladni do ručka, Ćaci je bio dobre volje kao i uvek – Ćaci je vedro i poslušno dete, sin kao san svake majke – jer je čuo da će im lično direktor održati predavanje. A on je voleo direktora kao što su njegovi kod kuće voleli diktatora; ostala im je ta sklonost, familijarna, prema autoritarnim očinskim figurama još od njegovog pradede Baneta, koji se do smrti rado hvalio kako je njegov šulkolega, onaj Balašević iz Jovana Cvijića, o njemu napisao pesmu.
Ćaci, međutim, nikada tog jutra nije stigao do škole, i od tada mu se gubi svaki trag. Niko tog jutra nije video bucmastog anđelka s torbom na leđima, niko nije primetio ništa neobično, a neobično je bilo baš to što Ćaci nije viđen na svojoj uobičajenoj trasi od kuće do škole i od škole do kuće, gde se uvek nešto šapuće, šapuće. Uvek, osim kad si Ćaci jer Ćaci baš i nije imao prijatelja s kojima bi šaputao: on je sebi bio najbolje društvo. A mama i tata najbolji drugari.
Čak ni nadzorne kamere banke, apoteke i kladionice nisu zabeležile Ćacijev prolazak. Dete prosto kao da je u zemlju propalo. Što ni najmanje nije ličilo na Ćacija: on bi uvek stigao tamo gde bi se zaputio, a zaputio bi se samo tamo gde biste ga poslali, bez skretanja, lutanja i presedanja.
A znate kakvi su ljudi: vole alarmantne i neobjašnjive stvari, tako valjda prekraćuju poluprazno vreme do smrti. Ubrzo je ceo Novi Sad krenuo u potragu za Ćacijem, a zatim i cela zemlja. To je poprimilo takve dimenzije da su čak i neka pozorišta prestala s radom, smatrajući da nije u redu da zabavljaju i zamajavaju narod koji bi mogao korisnije da utroši slobodno vreme – naime, tražeći Ćacija.
Ubrzo su gradom prostrujale svakakve priče o Ćacijevoj sudbini, što morbidne, što zlobne. Ucveljene i sluđene roditelje najviše je pogađala odvratna izmišljotina da je njihov Ćaci sigurno upao u loše društvo, da je počeo da se druži s onim drogerašima, pederašima i stranim plaćenicima – a takvima, da se ne lažemo, i među učenicima i među profesorima vrvi njegova gimnazija, koja nekada sloviše za elitnu – i da se zato onog kobnog jutra nije pojavio na nastavi, ostavivši na cedilu troje svojih primerenih kolega i zabrinutog direktora. Od tada je negde u ilegali, a neki čak tvrde da su ga videli u Zagrebu, gde je, već dobrano propranog mozga, poslat na trening hrvatske obaveštajne službe.
Ipak, i dalje ima dobronamernih ljudi koji misle da su te glasine u najmanju ruku preterane i da Ćaci, ako je možda u svojoj mladenačkoj naivnosti malo i skrenuo sa ispravnog puta, nije izgubljen slučaj. Otuda onaj grafit, ili pre bi se reklo apel, ispisan na zidu kraj kapije Jovine gimnazije: „Ćaci u školu“ ili tačnije „Ћаци у школу“ jer mi Srbi pišemo ćirilicom (ђирилицом?) koja je možda ponekad nesavršena jer smo bili izloženi decenijama sistematskog rasrbljivanja i asimilovanja u užasni i bezdušni latinični svet, ali bolje i nesavršena ćirilica nego savršena latinica, zar ne? Jedno malo zakrivljenje prvog slova manje ili više, zar je u tome suština? Važno je da pokažemo ko smo i šta smo, da budemo ponosni na svoj identitet.
A izdajnici i dušmani neka se samo sprdaju i dalje, tvrdeći da nikakav Ćaci ne postoji, da je on samo slučajan nusproizvod polupismenosti nas koji najviše volimo ovu zemlju i njene direktore i diktatore. Stiđi će i njih kazna za njihove ćavolje rabote.
A ti, Ćaci, slobodno se vrati među svoje, sve ti je oprošteno! Pa da i potomci i preci sve do pradede Baneta budu zauvek ponosni na tebe.
Izvor: nova.rs
