Dalibor Todorović jedan je od ubijenih u masakru u selima Dubona i Malo Orašje 4. maja prošle godine. Pred današnje izricanje presude okrviljenom Urošu Blažiću i njegovom ocu Radiši, sestra ubijenog mladića, Suzana Ranković otvorila je dušu za portal Nova.rs.
Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora, za portal Nova.rs kaže da je današnja presuda vrlo bitna, kako za porodice žrtava, tako i za ubicu.
„Ta pojava za mene više nema ime. Danas je za nas dan kada ćemo videti ko je uz nas, da vidimo koliko je devet mladih života bilo važno ovom svetu, državi i sudu. Viećemo da li naša tragedija može uticati na to da se promeni zakon, a ukoliko ne, ostaje nam da nam neko objasni šta još treba da se desi da bi neko pogledao u našem pravcu“, kaže Suzana.
Ona ističe da porodice 19 meseci stoje u mestu, mestu tuge i očaja, u kojima im je preostalo da se bore sa tugom i da se bore sami sa sobom.
„Neka su se vrata otvorila, a neka još uvek ne znaju za naš slučaj. Pravda ne postoji kod nas i to me najviše boli. Gajim neku nadu, ali i ona polako prolazi, kao što je za njih naš slučaj prošao. Toliko je brzo privedeno kraju, toliko nepoštovanja i bezobrazluka smo osetili, toliko svega sem pravde“, kaže neutešna sestra.
Prema njenim rečima, da postoji pravda i zakon u ovoj zemlji, ubicama ne bi trebalo ni da se sudi.
„Kako osuditi ili kazniti nekoga ko vam oduzme sve razloge da budete srećni, nekoga ko vam uništi porodicu, zavije je u crno za ceo život i natera vas da živite život poput pakla? Da vas sve boli, kida i jede iznutra, a morate dalje? Verujem da mislite isto kao i ja…“, oštra je sestra ubijenog Dalibora.
Ona ističe da za ubicu nema ni suda ni Boga, kog se setio tek sada, 19 meseci nakon stravičnog zločina koji je ova dva mesta zavio u crno.
„Neka se taj monstrum zahvali Bogu što je i ovo do sada živeo, gratis. Otac mu je toliki ološ, prevarant i lažov. Ko ga je držao i davao mu titule u vojsci, vidi se da nije daleko od njega. On je bruka za Vojsku Srbije. Poznavala sam ga samo iz viđenja i to od pre 12 godina. Ali kad bolje razmislim, da on toliko napreduje u Vojsci, a ne zna rečenicu da sastavi kako treba, da toliko oružja pokrade, da sve njih tamo prevesla… Dragi narode, vidite na šta smo spali, gotovo na dno, a blizu smo dna. Za majku i brata ne bih ništa dodala jer sve je viđeno“, Suzana kaže i nastavlja:
„Što se tiče mog brata, on je svakodnevno u mojim mislima i molitvama. Spominjem ga non-stop, sanjam ga često jer je meni bio sve. Moj ponos, ljubav najveća, razlog za sreću, moj prijatelj i moja rana koja zarasti neće nikada. Pišem svakodnevno o njemu, želim da traje, da se ne zaboravi. Želim da pokažem koliko smo sjajno funkcionisali, koliko je bio važan, pozitivan i nasmejan“.
Dodaje da smo svi sada u situaciji kada nigde nismo sigurni.
„Mi svi živimo pod nadstrešnicom i na nišanu, hoće li više sve ovo prestati“, pita se neutešna Suzana.
Izvor: nova.rs
