Iako je u današnje vreme gotovo nezamislivo, ima žena koje žive u višečlanoj porodici, gde živi više generacija, opet su – srećne. Jedna od njih je razborita i nasmejana Binasa Leković iz tutinskog sela Čarovina.
Ona žena je godinama živela na svom imanju ne samo sa roditeljima svog supruga Raifa, već su udajom deo njene familije postale i šest jetrva!
“Naš svekar je birao snaje. Voleo je sposobne”, započinje priču Binesa.
Dodaje da je njen Raifko najstariji od braće, pa posle oca i majke za sve njega svi pitaju. Još se, dakle, poštuje to “starinsko” vaspitanje.
“On najstariji brat, a ja najstarija snaja. Ali ja ipak njima dajem prednost jer su one žene sa sela, bolje znaju sve. One neće, hoće da sam ja prva i gotovo. To je poštovanje”, ističe ova vredna žena.
Kaže da na imanju ima puno posla, naročito oko mlekare, ali sve rade zajedno i složno. Tako da ih ne brinu ni veći problemi koje život ume da priredi. Sve rešavaju zajedno.
“Ručamo zajedno, lepo se slažemo. Smejemo se, razgovaramo. Složni smo i nema problema između braće”, kaže Binesa.
Ona dodaje da su ovu porodicu upravo takvi odnosi održali u životu. I mada deo njih živi u inostranstvu, uvek se rado druže i pomažu kad se sastave u Srbiji.
A kad smo kod inostranstva, gospođa Leković ponosno kaže da je puno Tutinaca u inostranstvu i da su tamo mnogo uspeli, a za pohvalu su i oni koji su ostali u rodnom gradu.
“Imamo puno uspešnih ljudi – učitelje, profesore, medicinske radnike. Kako iz Tutina, tako i iz Pazara. Moj muž i ja imamo lepe odnose sa selom”, istakla je ona.
Budući da svi znamo kakva je konfiguracija terena u Sandžaku, kao i kako su surove zime, vrlo je bitno kakvi su putevi. Po tom pitanju Binesa nema zamerki, ali priznaje zato da ume da bude problema sa strujom.
“Pre dve godine smo imali jedan problem, bila jaka zima. Elekstrodistribucija je imala veliki problem i 21 dan nismo imali struju. Bili smo odsečeni od sveta, morala sam da tražim gde da priključim agregat da mogu da radim. Ali uspevala sam, mi Lekovići uvek snađemo”, smeje se dok priča o situaciji zbog koje bi pola stanovnika u većim gradovima plakalo od muke. Čak ni voda, za koju se zna da je u ovim krajevima “bolna tema”, nju ne brine. Ova hrabra, vredna i vedra žena se ne žali i ne posustaje!
Niti posustaje niti odustaje, uprkos hroničnoj prezauzetosti poslovima na imanju, od jedne stvari.
“Za komšinicu uvek imam vremena”, veli Binesa. Zato ne nalazi slobodan trenutak da posadi neko cveće, baštu…
Najlepši i najbolji cvetovi u bašti njenog svekrva su zapravo ona i njenih šest jetrva. Kaže da je, u vreme kad su se deveri ženili, na nju “palo” da mora sve da sprema. Iako je posao bio ogroman, opet je ta sloga koju ova porodica oduvek gaji, bila faktor koji sve olakšava.
“Bila je svadba od po tri dana, od petka naveče neka kana u petak, subota pravi se ručak. Nekad je bilo posebno da sede žene i ljudi a onda uveče svi zajedno, u nedelju ručak samo za goste koji dolaze da daruju nevestu. Posle nevesta dvori, dolaze ljudi iz svih sela okolo na svadbu, da se provesele. Muzičarima lepo, uvek imaju punu kesu para”, uz osmeh kaže Binesa nekadašnje svadbarske prilike iz Tutina.
Kaže da su se neveste bukvalno takmičile, koja će da bude lepša, da bude okićena.
“Lepo smo nosili tu našu bošnjačku nošnju. Sad je došlo drugačije vreme, mada ima još nevesti koje nose kaftane, miljtane. Žene za Bajram oblače dimije, vraća se ono lepo staro”.
Inače, kaže da je njen svekar uvek brinuo lepo o snahama, da je voleo da ih zlatom kiti.
Zaista lep primer kako se tuđe dete voli kao svoje i kako mogu i ti familijarni odnosi da budu dobri. Sve je uvek bilo do ljudi i volje i do ljubavi, jer bez nje čovek ni za tom slogom nema želju. Kod Lekovića očito toga nije nikada falilo.
Izvor: telegraf.rs
