Ema Kobiljski, jedna od devojčica koja je ubijena u masovnoj pucnjavi u OŠ “Vladislav Ribnikar”, 3. oktobra bi napunila 15 godina. Njena majka Nina Borović Kobiljski povodom nebeskog rođendana ćerke, već drugog koji neutešna porodica dočekuje bez nje, objavila je dirljivu objavu na društvenim mrežama.
Njenu objavu prenosimo u celosti:
NISMO TE SLAGALI, NISMO ZNALI DA ZLO VREBA
3. Oktobar, dan tvog rođenja….13 proslavljenih u veselju i već drugi u kom se Bogu molimo da do tebe dopre naša ljubav, u kom ti u zajedništvu šaljemo omiljene balone.
Svaki dan je dan ljubavi i tuge, rekao bi čovek da su isti, ali ima onih posebnih, onih koje pamtimo po radosti…tih dana, za udah, potrebno je mnogo zagrljaja…
I onda, u samoći tražimo oči tvoje, ruke tvoje, tvoj glas i tvoj osmeh…i ti nam se sa slike smešiš, bez ljutnje, sa blagim pogledom….dok ti mi kroz suze govorimo i ponizno priznajemo: nismo te slagali srećo naša, mi nismo znali da zlo vreba…
Nismo znali da on već 1. maja prekriva kameru i uzima očeve pištolje i municiju, dok ti tog istog 1. maja juriš na livadi za loptom.
Ljubavi, tvoj tata je sportista, a tvoj deda je vojnik jasnog stava da je rat jedna strahota i da je oružje zlo, koje očima svojim nikada videli nismo. Nismo znali da je taj tata, koji nikada vojnik nije bio, zapravo voleo da se u maskirnu uniformu maskira, da se igra rata, da kupuje hiljade metaka municije, čuva puške, kupuje pištolje i tako maskiran se nama sada kao sportista predstavlja.
Znam da znaš da to sportista nije, a da nije ni vojnik…. kaže da nije ni trener iako sam bira da svoje oružje svom sinu u ruke stavlja i da ga vodi u mesto sopstvene razonode… – ne ljubavi, ne u park, ne na igralište – u streljanu, njegovo mesto opuštanja.
Mi to srećo nismo znali…On je znao.
Rekla si: čudan je, a ja sam ti rekla: druži se, videćeš, ljudi su dobri kad ih upoznaš…ti si mi verovala….nisam umela da prepoznam dečiju intuiciju, jer nisam tada znala da mu roditelji pravdaju više stotina izostanaka dok objašnjavaju da im dete spava preko 20 sati dnevno i da ne mogu da ga probude…A oni su znali.
I dok me sa slike gledaš, prizivam 2. maj, tvoj dlan na mojim ledjima i tvoj glas koji mi kazuje: Maki, znas li ti koliko ja tebe volim? Nisam tada znala da on svojoj majci piše: mrzim te…Ona je znala.
I šta sad kad streljana dovede do streljanja, kad pištolj opali u školi, kad mržnja dovede do zla i kad bolest dovede do ludila? Pitamo se dok ti cveće na grobu sadimo, dok ti sveću palimo i sliku ti milujemo i kažemo: nismo te slagali ljubavi naša, i dalje verujemo da čoveka treba da krasi dobrota, plemenitost, hrabrost, odgovornost, blagost, poštenje i da se ovom užasu u kom živimo ne prepuštamo, već da se borimo za sistem vrednosti po kom smo tebe gajili, jer ako od toga odustanemo, izgubili smo sve…
Izvor: espreso.co.rs
