Đorđe Mihailović, čuvar srpskog groblja “Zejtinlink” u Solunu, preminuo je pre godinu dana na današnji dan u 96. godini. Sa njim je utihnuo i glas žive enciklopedije najsvetlije po junaštvu, a najstrašnije po stradalništvu, iz srpske istorije.
Pre samo tri godine, “Blic” je bio u poseti čuvaru srpskog groblja u Solunu, Đorđu Mihailoviću, i ekipa novinara iz Srbije je tada uspela da uđe tamo gde nijedna novinarska kuća nije – a to je sam dom čika Đorđa i njegove supruge Fatini.
“Nema tog koji nije došao… Ovde dolaze svi. Za mene je sve isto, mi ovde čuvamo istoriju. Ja sam rođen ovde na groblju, nisam ja mlad, imam 94 godine. Meni je deda bio borac, kao svi naši preci, kao svi dedovi i pradedovi, tako je i moj, Savo Mihailović. Imao sam 33. godine, kada sam 1961. nasledio svog oca, Đuru”, rekao je tada deda Đorđe na ulazu u svoj dom, zgradu nasuprot vojničkog groblja “Zejtinlik”.
Svetlu dužnost starca Đura, koji je sakupljao mošti svojih saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka, sahranjujući ih podno krošnji četinara, nastavio je tada Savo, koji je priče oca, uz amanet, prenosio na Đorđa, spremajući ga da ga jednog dana zameni.
Kada je Savo preminuo, 1961. godine, u svojoj 33. godini života, na leđa Đorđa Mihailovića palo je teško ali slatko breme. Osvetlati obraz i nastaviti amanet ostao od dede i oca, prvog koji je sakupljao, a drugog koji je sačuvao i očuvao groblje u nevreme Drugog svetskog rata od Nemaca, Đorđu je bio sve i svja. Kako se pokazalo u sledećih šest decenija, u tome je bio istrajan i dostojan.
“Zašto radim još… Tačnije, koliko radim, sada više ne mogu… Nema ko da me menja iz porodice, nemam sina, imam ćerku, Anu Mihailović, ali ne može žena, mora muškarac. Pre šest godina, bio sam teško bolestan, bio sam dva meseca u bolnici, nakon čega su me pustili kući da umrem. Tada je nastala greška na internetu, pa i ovde, čuli su da sam umro”, rekao je on tada na početku razgovora za “Blic”.
Rođen 1.5. 1928. godine, Đorđe je svoj život proveo upravo tu, na groblju, gde je prvo službovao deda Đuro, prvi iz loze MIhailovića, Srbin rodom iz Grblja kod Boke kotorske, koji je igrom sudbine, preminuo iste godine kada mu se rodio unuk Đorđe.
“To groblje je naša istorija… Nastalo je na mestu gde je bila glavna poljska bolnica naše vosjke. U kripti imate skoro 6.000 duša, a van nje je još oko 1.500. U sklopu kompleksa, imate i italijansko, englesko, francusko i rusko groblje. Mi imamo centralno mesto, najlepše, i sa najviše posetilaca. Oni drugi su zaboravili, ubedljivo najviše ima Srba među posetiocima. Svi dolaze da obiđu mesto gde im leže pradedovi”, govorio je tada za “Blic”.
Kako kaže, nikada nisu dolazili bez praznih ruku i suza, uvek sa duvanom, voćem, rakijom, hlebom, a bilo je i onih koji su donosili i ono što je tada bilo najdragocenije, zbog čega se i jurišalo kroz Solunski front – zemlju iz Srbije. Među onima koji su dolazili, bila je i heroina Milunka Savić.
“Srbi su imali najveće srce. Godinama nisu bili kod kuće, oni su srcem jurišali preko Solunskog fronta. Dolazili su preživeli Solunci sa potomcima, a bila je i Milunka Savić”, istakao je tada ponosno.
Sa suprugom Fatini deli dobro i zlo još od 1960. godine, kada ju je upoznao, a nedugo posle i učinio svojom suprugom. Iz ljubavi je došla ćerka Ana, koja im je podarila dve unuke. Uz domaće slatko od pomorandži, rakiju iz Srbije i kafu koju nam je Fatini poslužila uz osmeh, nastavili smo da pričamo o odnosima Srba i Grka, odnosno, ljubavi dve nacije, koja je u nekoliko slučajeva, baš kao u njihovom, krunisana brakom.
“Srbe vole Grci i Grci vole Srbe, zato danas ima mnogo naših koji su venčani ovde. Mi smo pravoslavci. Ne voli Evropa ni njih ni nas. Ne znam da li znate, ali u Atini postoji ulica “Karađorđevis Serbias”, a u Beogradu ima “RIge od Fere”, rekao je deka Đorđe ponosno, osvrnuvši se na svoje grčko-srpsko poreklo.
“Bez terapije ne mogu da živim, ujutru i uveče primam terapiju, kiseonik, nije dobro. Al ipak odem do groblja. Svi mi kažu “Iduće godine opet da se vidimo” Vidite, vi treba da dođete deset puta, a ne samo jednom. Ali ne mene da vidite! Ko je rođen, jedan dan, treba i da ode, ja se ne sekiram. Ako Bog da odobrenje, da mi rade noge, ruke. Bitno je da radi srce, ono kad ne radi… Ja imam 94 godine, ipak”, rekao nam je on tada kroz smeh deka Đorđe.
Svako ko je imao čast da razmeni koju sa Đorđem o svojim slavnim precima, njih 8.000 iz Srbije, bio je zadivljen britkim umom koji je sačuvao do poslednjeg dana života.
Izvor: blic.rs
