Džozefina, Kristabel, Rozmari i Ester prešle su hiljade kilometara iz rodne Kenije kako bi dobile posao u Srbiji. One odskora žive i rade u beogradskom naselju Železnik u domu za stare „Sveti Trifun“. Iako ne znaju ni reč srpskog, odlično su ih prihvatili ne samo zaposleni, već i korisnici od kojih je većina ima više od 70 godina.
Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih socijalnih ustanova za stare jedan je od inicijatora ideje da se nedostatak negovateljica u Srbiji nadomesti angažovanjem radne snage iz inostranstva.
“Direktno smo uspostavili kontakt sa agencijom u Keniji i zaposlili smo ih po ugovoru o privremeno povremenim poslovima. U planu je da ne stanemo na njih četiri iz ove države, nego da ih dovedemo još i iz Nigerije, Nepala, Bangladeša, Indije… Preko udruženja one bi dobijale posao u domovima širom Srbije, jer nam nedostatak kadra na domaćem tržištu već pravi ozbiljan problem”, kaže Milovanović.
Sagovornik Kurira ističe da je ovo jedini način da se izbore i održe nivo brige o starima na zadovoljavajućem nivou. Ugovor sa radnicama iz Kenije je potpisan na dve godine, ali sa pravom doma da ukoliko ne zadovolje on bude raskinut. Kenijke su dobile platu od 500 dolara, a imaju plaćen stan i hranu:
Većinu tog novca, ako ne i sve one mogu da pošalju svojoj porodici, a njihov standard je takav da sa tim iznosom u svojoj zemlji oni mogu da žive bogovski.
Retko koja žena u Srbiji želi da radi posao negovateljice za manje od 80.000 dinara, a ima i onih koje kada čuju koje su im sve obaveze u startu odustanu ili traže zaradu koju niko od vlasnika domova u Srbiji nije spreman da plati.
Kenijke još uvek nisu samostalne u radu i uskoro bi trebale da prođu ubrzani kurs jezika, kako bi stekle najosnovnije znanje srpskog jezika, ali su vrlo posvećene, vredne, nasmejane i spremne da se prihvate svakog posla.
Sada kada uđu u sobu sa korisnicima koji znaju ponešto engleskog jezika se lakše sporazumevaju, ali sa onima koji ne znaju, a takvih je više, komunikacija ide preko gugl translejta, a ponekad i praktično – rukama i nogama. Uz njih zato i dalje radi po jedan naš radnik. Sve četiri su medicinske sestre po po brazovanju i lepo su se prilagodile, a naše radnice su ih još bolje prihvatile. Brzo uče, snalažljive su i imaju sve pohvale sa naše strane.
Pored plate, smeštaja i hrane, Udruženje privatnih socijalnih ustanova im je obezbedilo i avionske karte do Beograda. U Srbiji imaju prijavljeno boravište na adresi doma u Železniku, a ugovor o radu su potpisale još u Keniji čim je stiglo odobrenje MUP-a za radnu vizu.
“Tek kada je ona odobrena zvali smo ih da dođu i prijavili ih u radni odnos”, kaže Milovanović.
Kako bi im obezbedili smeštaj dok se ne snađu u Beogradu u domu za stare Sveti Trifun u Železniku su im opremili dve dvokrevetne sobe. Planiraju da ih kasnije presele i nađu im stan:
“Korisnike i njihove najbliže smo pripremali za njihov dolazak. Nismo ih pustili da odmah same rade, a dok se potpuno ne osposobe neće biti ni same u smeni. Sada su tu samo da zategnu krevete, pomognu korisnicima da ustanu, da se okupaju… I naše ljude smo učili da rade posao, zašto ne bi njih”.
Kako dodaje Milovanović veliko je interesovanje i ostalih vlasnika domova da zaposle radnice iz inostranstva:
“Voleo bih da uspostavimo kontrolu nad tim uslugama, a ovo je jedan od načina. U Mađarskoj se sprovodi slična praksa, sarađuje se sa ozbiljnim i proverenim agencijama, a o svemu su obaveštene njihove ambasade. Nadamo se da će ova ideja biti prepoznata od strane ministarstava rada i unutrašnjih poslova, kao Nacionalne službe za zapošljavanje”, zaključuje Milovanović.
Izvor: kurir.rs
