Tri mlada drveta fotinije, i drugo rastinje, oko tri nadgrobne ploče pažljivo posuta crvena kora borovine. Već je padao mrak kada su Aćimovići završili uređivanje aleje na Lešću. Tu, skoro jedno pored drugog večno spavaju Angelina Aćimović (14), mali pijanista Andrija Čikić (13) i školski čuvar Dragan Vlahović (53).
“Noćas, kao nagrada, Gina mi je došla u san, kao sasvim mala devojčica. Samo je prošla pored mene dok sam nešto radio. Voleo bih da porazgovaramo. Nadam se… doći će mi opet”, priča otac, a suze mu prekidaju reči.
Aćimovići prvi put javno govore, sedam meseci nakon tragedije u “Ribnikaru” kada su izgubili ćerku.
Metak zločinca njihovoj Angelini razorio je mozak tog 3. maja u đačkoj klupi u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu. Tada je sve stalo, i Angelinin smeh, i misao, i treptaj, samo je srce na aparatima još kucalo. Otišla je nakon 12 dana koje je provela u komi, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bez ikakve šanse da se vrati.
Za njenog oca Anđelka, majku Nataliju i sestre Jelenu i Mariju, ti dani su bili – nagrada, kao neki poseban Božji dar, istovremeno i nepodnošljivo iskušenje. Mogli su da budu pored Gine, da se oproste, da je maze, pričaju, mole se… iako, je sve bilo jasno. Čim su prvi put ušli u “Tiršovu” lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve i dozvolili da budu pored devojčice dok na aparatima njeno srce još kuca.
“Mi imamo jedan život, do 3. maja, a drugi posle. Kada vidite svoje dete demolirano, otečeno, u zavojima i već ste pripremljeni da je to kraj… to je očaj iz kojeg ne znate kako dalje. I to pitanje kako živeti dalje, kako naći smisao, verovatno muči sve roditelje ubijene dece. Mi Srbi, uopšte pravoslavci, stalno postavljamo pitanje – zašto da živimo? Odgovor tražimo u veri, kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na Angelinu, da kroz naša dela ona živi”, govori Anđelko.
Tuga Aćimovića nije na prodaju. Oni samo žele da se čuva sećanje na žrtve masakra: osam devojčica, jednog dečaka i čuvara Dragana. I da svi iz ove tragedije nešto naučimo, da se takvo zlo ne ponovi.
Aćimovići su živi jer veruju da je Angelina sa njima, iako nije fizički prisutna. Njene slike su na zidu, na polici među ikonama, na Marijinom radnom stolu, u sobi koju je delila sa Angelinom. Svako od njih na svoj način nosi tugu, majku Nataliju (43), Ruskinju svetlih očiju, istih kakve je imala Angelina, to breme savija kao mladu granu. Od Agelininog ubistva ne radi. Kaže, nema snage.
“Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane. Čini mi se i da je svakim danom sve teže, Angelina sve više nedostaje. Svaki njen korak mi je u pameti, svako naše jutro, maženje, zagrljaji. I tog jutra sam je kao i uvek ispratila u školu, poljubila, zakrstila je. Jesmo izgubili nju, u tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona mi daje snagu da se probudim, da živim”, kaže skrhana bolom Natalija.
Priča kako je Angelina bila svestrano dete, da za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo, u svakom smislu bila svoja, uvek se držala svog stava i kad je drugačiji od svih. Bila je samouverena, jaka, stamena u stavovima, dostojanstvena, nenametljiva, a prodorna, imala je anđeoski izgled, ali temeljan karakter.
Natalija pokušava da ostavi utisak jake žene. Zaleđenim osmehom pokušava da zaustavi suze, ali kad one krenu, jeca. Jelena, Anđelkova kćerka iz prvog braka, grli je.
“Kada prestanu suze, čuće se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati. Nekad plačem do posla, pa me tamo druge misli otrgnu, a onda u povratku opet plačem. Nataliji je teže, ne može još da se vrati poslu vaspitačice, nema snage za tako odgovoran posao”, kaže Anđelko.
Sa Natalijom i Anđelkom umesto Angeline sada spava Zoja, pas lagoto rase. Anđelku je drago što je nakon tri godine ubeđivanja popustio i dozvolio Angelini da uzme kućnog ljubimca. Prvih meseci skoro svakog dana Anđelko je išao do “Ribnikara”, brinuo o cveću, brisao slike ubijenih:
“Tuga ne prolazi, mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli i zato joj se i molim za nas. Pokušavamo da nešto učinimo da se tragedija kakvu smo mi doživeli nikad ne ponovi. Na svaki sastanak, u Vladu, u Tužilaštvo, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem – šta sam ja postigao… dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, batrgam, mislim da radim dobro, ali nje i nema”, zaključuje otac Angeline Aćimović, desete žrtve zločina u “Ribnikaru”.
Izvor: novosti.rs
