Neutešni otac dečaka koji je pokušao da spase druga od davljenja pa se i sam utopio u Savskom jezeru na Adi Ciganliji nekako je smogao snage da progovori o tome šta se dešavalo kobnog dana kada je ostao bez sina.
“Imam i mlađeg sina, koji je u školi u Sremčici završavao osmi razred i slavili su, pa je krenuo kod njega da mu se potpiše na majicu i da se vesele, jer mu je brat najavio da će doći i trubači”, započinje priču utučeni otac.
“Negde na pola puta pozvala ga je devojka, koja je osmi razred, da dođe kod nje na Adu, gde ona slavi kraj osnovne škole sa društvom”, kaže on.
Mladić se posle nekoliko trenutaka oklevanja ipak odlučio da ode kod nje.
“Kažu mi da je bilo mnogo dece i da je njih 30 skočilo u vodu sa pontona kod tornja na Adi, a sa njima i njegov drug. Moj sin nije hteo da se kupa. Onda je taj njegov drugar počeo da viče, da lupa rukama po vodi, a oni su u prvi mah mislili da se on šali, glupira i da ih plaši. Kad je moj sin shvatio da je ozbiljno i da se davi, devojci je dao telefon i na brzinu se skinuo u gaće da skoči da mu pomogne, ali kako se taj drug primakao pontonu odlučio je da mu pruži nogu da se uhvati, a rukama se držao za ponton. Na žalost, drug kad ga je uhvatio, povukao ga je i on je upao u vodu. Moj sin je bio odličan plivač, ali kažu mi da su se najverovatnije upetljali i zamrsili u travu, koja je tu vrlo žilava i ne može da se iščupa”, priča očajni otac.
Otac kaže da je u trenutku nesreće bio kod kuće i da ga je zvala sinovljeva devojka sa njegovog telefona:
“Kad je zazvonilo oko 16.50 časova pomislio sam da su se prskali ispred škole mlađeg sina, da su potpuno mokri, pa sad zovu da im donesem suve stvari da se presvuku. Međutim, progovorila je njegova devojka, kaže “dođite brzo, skočio je za drugom u vodu i nisu izašli”. Rekao sam joj da istrči na šetalište da traži pomoć i ona je to učinila, ali nikoga nije bilo. Druga deca su se uplašila i razbežala. Ja sam dojurio, ni sam ne znam kako. Kad sam došao žive duše nije bilo, da neko priđe i pomogne. Samo je ta devojčica klečala sama na pontonu kraj vode i plakala. Dete je bilo u potpunom šoku”, priseća se neutešni otac.
On napominje da nikoga ne okrivljuje, niti osuđuje, da bi on sve isto uradio kao njegov sin i da je jedino hteo da zna istinu kako se sve dogodilo.
Dečak je tog dana završio drugi razred Saobraćajne škole u Zemunu, smer lakirer. Njegova razredna, potresena i uplakana došla je kod oca da mu izjavi saučešće.
Otac i dalje pun bola, ali i snage da priča o svom sinu, kaže nam da je on u “Poršeu” pohađao praksu i da su tamo svi bili fascinirani koliko je odgovoran i vredan.
“Imao je u sebi onu vojničku disciplinu. Bio je neustrašiv, jak, razvijen, trenirao je svako veče u teretani. U osnovnoj školi nije bio dobar đak, ali se u srednjoj uz pomoć razredne i drugih nastavnika popravio, počeo da uči i postao odličan đak. Kažu mi da je bio đak za primer u Saobraćajnoj školi, najbolji u razredu. Eto, od svih tamo na Adi, on je jedini pokušao da pomogne drugu”, ispričao je očajni otac.
Izvor: novosti.rs
