“U vremenu u kojem trenutno živimo, sela su prazna a gradovi su prepuni. Ivana i Miloš Stakić otišli su iz Beograd u kom su živeli i radili 7 godina, i sa svojih troje dece se vratili u rodni Tomanj, u svoju Rađevinu, na pradedovsko ognjište i tu počeli novi-stari život…”
Pre skoro pet godina Dobrivoje i Dobrila Pantelić zabeležili su kamerom obilazak svoje Rađevine, beležeći ne samo tamošnje običaje nego i priče ljudi, koji su najlepši ukras krupanjskog kraja. Oni to rade neumorno, sakupljajući sve lepo iz Rađevine za buduće naraštaje, kako bi sve bilo snimljeno i zabeleženo za neka buduća pokolenja, da se prošlost nikada ne zaboravi.
“Vidi im se na licu da su prezadovoljni, njima je osmeh uvek prisutan na licu dok pričaju o svom radu u svom selu. Oni gaje kokoške, svinje i ovce. Ovaca imaju 18 i to stare srpske sorte koje je gajio i Milošev “djed i prandjed”. Pored toga oni uzgajaju i domaću jagodu i malinu, i to na više hektara… Njihovo dvorište je u stilu stare Srbije, a u njemu se nalazi izvor na koji su posebno ponosni. Miloš napominje da je zbog ovog izvora njegov pradjed saselio domaćinstvo koje je bilo negde na vrh sela ispod Tomanjske planine. Oni sa njega piju vodu koja je savršenog kvaliteta a zato imaju i potvrdu Zavoda za zaštitu zdravlja iz Šapca, koje je i analiziralo vodu.”
Ivana, mlada doterana gazdarica, imala je tada plavu kosu, a sad je crnokosa, obučena je kao i svaka druga gradska devojka, na noktima ima crveni lak, a na njemu su cirkoni. Ona je vredna i u štali i na njivi.
Veoma je ponosna na svoje tri devojčice, ponosna je supruga svom Milošu i snajka svojoj svekrvi, majka Radi, s kojom živi pod istim krovom. One pomažu jedna drugoj, slažu se, kažu, ko majka i ćerka, dele poslove i u kući i oko dece, ali i u bašti i štali.
Ivana je sa svojim suprugom pred kamerama ispričala kako su se upoznali i zavoleli, i to u svom rodnom kraju – Rađevini, venčali su se i otišli za Beograd u kom su živeli i radili punih sedam godina, gde su i izrodili tri ćerkice.
Kako je mlada domaćica rekla, postojala je neka praznina i čežnja za rodnim krajem i slobodom, travom, izvorom, za onim čega u Beogradu nema. Iako su imali veoma dobre poslove i plate, u gradu im se nije dopalo.
Rešili su da se iz Beograda sa decom vrate u selo, na Miloševu dedovinu kako bi imali više vremena za svoju decu, za druženje s njima, što im je u Beogradu često nedostajalo zbog žurbe oko posla, obdaništa…
Odlučili su da se posvete poljoprivredi, da napune štalu, rade svoju baštu, kao i da svoje njive napune crvenim srpskim zlatom – malinjacima.
Ono što su sanjali, to su i dosanjali, kako je Ivana rekla, sada su gazde. Svoj na svome, gazde sami sebi, sami odlučuju ne samo šta će tog dana da rade, nego i koliko, jer nema ko da im naređuje.
Mlada gazdarica Ivana istakla je i da život na selu uopšte nije lak, nego baš naprotiv. Uvek ima da se radi, posla preko glave, ali kad si svoj gazda sve je drugačije, ali sada ima i više vremena za decu.
Njima u svakodnevnom poslu pomaže Miloševa mama Rada, koja je presrećna što su joj se deca vratila u selo.
Sada, pet godina nakon razgovora sa njima na video-snimku, na Miloševom Fejsbuku vidi se da im deca rastu, a da imanje dosta napreduje! Fotografije džakova punih krompira, i gajbica prepunih malina, jagoda, višanja, paradajza, a i rasada koji je spreman za prodaju, plastenici, štale koje su pune ovčica, novih traktora, krase Fejsbuk profil ove lepe i vredne porodice.
Video snimak pogledajte OVDE.
Izvor: espreso.co.rs
