Hrvatska književnica i blogerka Vedrana Rudan na svom blogu često komentariše ljude i pojave u regionu, te se osvrnula na užase koji su se dogodili u Srbiji, kada su se u par dana dogodila dva masakra koji su zavili celu zemlju u crno.
“Užasnuta sam, ali ne i iznenađena. Živimo u svetu ispunjenom mržnjom. “Ko nam je neprijatelj? Hrvatima Srbi, Srbima Hrvati, Ukrajincima Rusi, Rusima Zapad… Belcima crnci, crncima belci, Jevrejima Palestinci, Palestincima Jevreji… Svako je neprijatelj svakome, pobednik je onaj ko je bolje naoružan. Beogradski dečak je život doživeo kao rat. Otac ga je, kad mu je bilo dvanaest, nadajmo se da mediji ne lažu, odveo u streljanu, dao mu oružje u ruke, pokazao mu metu i naučio ga da puca. U srce ili glavu papirnatog čoveka. Ako je nacrtani lik imao dovoljno metaka u glavi ili srcu, otac je pohvalio dečaka. Život je ubijanje, pobeđuje jači, nepravda se leči smrću bližnjega svoga. Ko tebe jedinicom ti njega metkom. Učiteljica je neprijatelj, deca oko tebe su neprijatelji, čuvar na ulasku u školu je neprijatelj, zašto ih pustiti da žive kad imaš dva pištolja ‘u sefu pod šifrom’? Je li problem znati šifru kad ste ti i tvoj otac od tvoje dvanaeste ratni drugovi? Ratni drugovi su na istoj strani, sve skupa dele, zašto ne bi i šifru?”, piše Vedrana o dečaku koji je lišio života devet ljudi u školi na Vračaru.
“Otac dečaka ubice je ‘ugledan lekar’, dakle čovek koji spašava živote, čovek koji ne ubija. Čemu onda pištolji, pucanja u mete, davanja oružja u ruke detetu? Poruka je jasna da jasnija ne može biti, kad si u problemu, pucaj. Dete je bilo u problemu, pucalo je, pogodilo planirane mete jer je za to bilo obučeno. Pogledajmo oko sebe, pogledajmo u sebe. Ispunjeni smo mržnjom i potrebom da skrenemo pogled kad je vidimo kod našeg deteta. Navijači sa šipkama u ruci koji prebijaju ‘neprijatelje’ su ‘naša deca’, često i ‘heroji’, silovateljima se sve oprašta, u Hrvatskoj, jer su bili ratnici, dakle ubice, učitelje doživljavamo kao zločince kad god našem detetu daju manju ocenu od one koju bismo im mi dali”, dodala je književnica i nastavila o masovnom ubici iz škole.
“Ubica, vršnjak moje unuke, nije imao mnogo izbora u sukobu sa krvoločnim svetom u kome živi. Vidimo da se oružjem sve može rešiti, da se preko noći može postati i brejking njuz i heroj našeg doba u percepciji onih koji će slediti primer dečaka iz Beograda. Ne zavaravajmo se. Ovo je početak. Potpuno je suludo očekivati od medija da pisanje o ovoj jezivoj temi svedu na minimum, onako kako su to napravili Norvežani kad su prolazili kroz isti pakao. Mi nismo Norvežani. Mi smo i trideset godina nakon krvavog rata u krvavom ratu, naši ‘ugledni lekari’ su naoružani do zuba, kako su tek naoružani ‘neugledni’, ‘obični’ ljudi koje ispunjava jednaka količina mržnje?”, pita se Vedrana Rudan i dodaje:
“Koliko ima smisla govoriti danas o mnogima od nas kojima se svet srušio na glavu pri pomisli na jadne roditelje pobijene dece, na jadne roditelje preživele dece, na jadnu preživelu decu koja više nikad neće biti normalna? Nema smisla. Nikoga mi patetikom ne možemo utešiti, ali vladari naših života morali bi nazad shvatiti da su učinili sve da se već trideset godinama na ovim našim prostorima nasilje, zločin i mržnja doživljavaju kao samoobrana od ‘neprijatelja’. Danas je to učiteljica ili desetogodišnji kolega iz klupe, sutra će leš biti navijač protivničkog kluba. Državo, gde si? Objavi nam službeno da ćeš nakon trideset godina rata reći, zbogom oružje. Ti to možeš, ali nećeš. Lakše ti je lažne suze liti nad mrtvom decom nego učiniti nešto da rastu u miru, ljubavi prema bližnjima i slobodi.
“Ne mogu pobeći od činjenice da je moja unuka vršnjakinja ubice i da bi jednoga dana mogla biti žrtva. Ubica neće jer joj roditelj nije stavio pištolj u ruku i nikad joj niko nije rekao da je u mržnji spas. Za roditelje pobijene dece utehe nema niti će je ikad biti. Ima li ikakve nade za nas koje, zasad, nije pogodila ruka Zla?”, zapitala se Rudanova na kraju bloga.
Izvor: mondo.rs
