Vredan rad i velika posvećenost se na kraju uvek isplate, a to najbolje dokazuje porodica Ristić iz Topole. Mladen Ristić je pre više od sedamdeset godina otvorio obućarsku radnju u varošici, a kasnije su i njegov sin, snaha i unuci nastavili ovu porodičnu tradiciju, ali su je dosta i unapredili. Oni su spojili iskustvo i mladalačku inovativnost, te su tako otpočeli i proizvodnju unikatne kožne obuće. U svaki par cipela utkali su i deo svog srca. Sada je posao preuzeo sin Aleksandar, koji se nakon završenih studija u Beogradu, ipak vratio u Topolu.
– Trčao sam po radnji još od svoje 12 godine, gledao šta to moji roditelji rade. Kako je vreme prolazilo, i u meni se budila želja da nastavim porodični posao i tako je i bilo. Ne bih mogao da zamislim svoj život da cipele nisu deo svakog mog dana. Sve radimo ručno, mnogo pažnje se posvećuje svakom detalju, jer samo ako ste apsolutno posvećeni, uspeh neće izostati, rekao je Aleksandar Ristić.
Obuća koju oni proizvode pravi se u ograničenim serijama, a zato što se trude da izađu u susret svakom zahtevu kupaca, mnogi komadi su jedinstveni i unikatni. Njihov rad i trud je veoma brzo prepoznat, pa njihove cipele nose mnoge poznate ličnosti, muzičari, estradni umetnici, političari ali i predsednik Srbije.
– Kada smo za njega pravili obuću, priznajem da smo bili pod malo većim pritiskom nego inače. Svaki štep i detalj proveren je dva puta, a pošto nosi veći broj onda je to bilo još zahtevnije. Naše cipele još nosi i Alka Vuica, članice grupe Frajle, ministri.. Ono što je najvažnije jeste da se niko nije žalio da ih naše cipele žuljaju, da su pukle ili nešto slično, a svi imaju garanciju od dve godine, rekao je Aleksandar.
On još kaže da je najvažniji deo svake cipele đon i da se njemu posvećuje najveća pažnja. Sastoji se od četiri sloja. Koža koju biraju za svoju obuću mora biti njaboljeg kvaliteta. Zoran, Aleksandrov otac, kaže da kad je krenula produkcija obuće slabijeg kvaliteta, shvatili su da će uspeti samo ako se njihov proizvod razlikuje od ostalih.
– Moj otac Mladen je začetnik ovog porodičnog posla, koji je još kao dete otišao na zanat. Vrativši se, otvorio je radnju koja je služila za popravku obuće. Ali kako je krenula masovna proizvodnja i sve je bilo manje onih koji su obuću popravljali, razvili smo ideju o ručnoj izradi obuće. Prvo su to bile specifične čizme oficirke, a kad su se deca uključila, naš asrotiman i način proizvodnje su se proširili. Sve vreme sam priželjkivao da će moje kćerke i sin nastaviti našu tradiciju i taj moj san se i ostvario. Već sad mogu da kažem da su me prevazišli, a to je za roditelja najveća sreća, rekao je Zoran.
Izvor: rina.rs
