Vojkan Mitić za par dana napuniće 24 godine a razloga za slavlje ima na pretek. Iako za sada živi u iznajmljenom stanu i još nije postigao svoj cilj, Vojkan je na dobrom putu – putu koji je pre nekoliko godina za njega bio vrlo trnovit i težak.
Ovaj mladić rodom iz Kovina ima već 14 godina radnog staža. Svoj prvi veliki novac zaradio je na pijaci, da bi srećan niz nekoliko godina kasnije, nastavio u Evropi. Prošao je mnogo zemalja, radio na desetine poslova u inostranstvu, pa rešio da ispriča šta je sve iskusio:
“Često se šalim i kažem da me je majka rodila na njivi. Potičem iz jako skromne porodice, roditelji su se bavili poljoprivredom, a kako bi sagradio kuću otac je radio razne poslove. Sa deset godina sam počeo da radim sa dedom na pijaci i tada sam prvi put zaradio 1.000 evra. Išli smo po selima i prodavali krevete, a prodavao sam i glinene figurice. Posle sam i u srednjoj školi odlično zarađivao, radio sam i pre i posle škole, slikao sam portrete za novac, radio na njivi, a tokom leta sam radio remonte, povremeno i kao konobar”, kaže Vojkan koji je po struci turistički vodič.
I pored dobre zarade, Vojkan je posle srednje škole, kako kaže, pobegao od kuće u Slovačku sa svojim dobrim prijateljem. U početku nisu imali posao, a na putovanje su otišli sa samo 50 evra u džepu.
“Da sam pitao roditelje da otputujem, ne bi mi dozvolili. Kada sam kretao ostavio sam poruku majci i pozdravio se sa devojkom. Sa prijateljem sam se tog jutra čuo i naprasno odlučio da uveče u 22 sata krenem sa njim”, priseća se Vojkan početka svoje avanture po Evropi.
Kada su stigli u Slovačku, isprva nisu imali posao, ali su se za par dana zaposlili u fabrici koja je proizvodila postolje za televizore i dobili obezbeđen smeštaj.
“Bila je to jako teška situacija. Radili smo u fabrici u smenama po 12 sati i prelazili četiri kilometara peške svakog jutra, sedam dana nedeljno. Za to vreme boravili smo u kući od 100 kvadrata, zajendo sa još tridesetak ljudi”, priseća se Vojkan iskustva iz Slovačke.
Posle nekoliko meseci teškog rada, ovaj vredan mladić otišao je u Švedsku, kod ujaka u Geteborg. Tamo je kosio travu, da bi ponovo nakon nekoliko meseci, rešio da se otisne na novo putovanje.
Obreo se u Nemačkoj, u Minhenu, gde je ugovarao šetnje pasa i gde je sa prijateljem imao plan da skupi dovoljno novca za pokretanje sopstvenog biznisa. Međutim, njihova ideja nije se realizovala i ubrzo su odlučili da krenu dalje, ovoga puta u Beograd.
“Rekao sam da neću nikada da se vratim u Kovin. Sada ima više od pet godina od kako sam u Beogradu. Kada sam se vratio iz Nemačke, radio sam kao kuvar, ali isprva nisu hteli da me zaposle. Pristao sam da perem sudove dok ne naučim posao, a najgori osećaj mi je bio kad sam na tom mestu zaradio svoju prvu platu. Bilo je to u vreme kada sam se tek vratio iz inostranstva. Zarađivao sam oko 2.000 evra mesečno, a onda sam kao kuvar primio 35.000 dinara”, kaže Vojkan.
Ipak, kako kaže, bio je u svojoj zemlji, pričao svojim jezikom, dok na prethodnim mestima gde je radio, nije bio ni treća klasa. Takođe, imao je i viziju.
“Na Balkanu je kriza, vlada presipanje iz šupljeg u prazno, dok vam u inostranstvu daju tačno onoliko novca koliko vam treba da preživite. Od vas prave robove koji žive u lošim uslovima i robuju za novac”, ističe ovaj vredni mladić kojeg je, kako kaže, baka još u desetoj godini naučila kako biznis funkcioniše.
Danas, nakon mnogo poslova, mnogo uspona i padova, Vojkan se bavi network marketingom, ima svoju firmu za marketing i posluje za velike klijente.
“Nemam šefa niti radno vreme, već samo cilj koji moram da ispunim. Možda još pola godine budem razvijao ovaj biznis, ali onda planiram da se usavršavam za neurolingvističko programiranje (NLP) i da do 2030. godine budem jedan od top pet trenera za lični rast i razvoj”, zaključuje ovaj perspektivni mladić.
Izvor: mondo.rs
