Inflacija se meri time koliko su skočile cene robe i usluga tokom određenog vremenskog perioda, i to je ekonomski pojam o kojem se najčešće govori kada je reč o cenama.
Manje se govori o tzv. šrinkflaciji, termina koji je nastao od engleske reči “shrink” što znači smanjenje, a odnosi se na to da kompanije i brendovi vremenom smanje zapreminu/količinu određenog proizvoda, pri čemu zadrže istu cenu.
Dobar primer za to su čokolade od 90 grama, koje “izgledaju” kao da imaju 100 grama, i prodaju se po “punoj ceni”. Međutim, ono što i sada primećujemo po restoranima u Srbiji, jeste da istovremeno smanjuju porciju, a podižu cenu. Dakle, tu dolazi do “duplog” udara za potrošače.
Ono što je problem sa šrinkflacijom je činjenica da ta “promena” nije baš tako očigledna.
Ugostitelji se opravdavaju stavom da je “sve poskupelo”, te da su i oni morali da podignu cene za nekoliko desetina dinara po proizvodu, dok što se tiče količine – teško je “ući u trag” tim kalkulacijama i taktikama.
Čak i pre ove krize, šefovi kuhinja su imali ideje kako da porciju učine većom, jer je u glavama potrošača jelo koje izgleda veće – u startu vrednije, bolje. Zapravo, oni kvalitet obroka i cenu mere u odnosu na količinu na tanjiru.
Godinama su kuvari koristili fenomen poznat kao iluzija Ebbinghaus, kako bi “pomerili” prividnu veličinu porcije u jednom ili drugom pravcu. Poslužite jelo na malom tanjiru i izgleda veće; stavite istu hranu u sredinu mnogo većeg tanjira, i porcija automatski deluje manje. Kada brzo ogladnite, primetite efekat starog-novog trika.
Izvor: telegraf.rs
