Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan se svrnula na instituciju propalog braka i zašto ljudi, a posebno žene, ostaju u njemu. Naravno, iz njoj svojstvenog ugla gledanja…
S vremena na vreme se setim šta to ljubav jeste ili je bila. Mokri dlanovi, potreba da mu njuškaš telo, osećaj boli kad mu u društvu ne smeš zavući ruku među noge. Minuta bez njega je muka, sat bez njega je rana, dan bez njega je plivanje u vrućem ulju.
Sećam se, najgori su mi bili trenuci kad bih ležala uz nekog od muževa i mislila na njega koji mi je bio i hrana i piće i sunce i nebo i kiša i zima i leto i jesen i vazduh koji dišem… Žudnja ponekad postane neizdrživa, pa prelomiš. Zakoračiš u sreću za koju znaš da ima rok trajanja. Kakve to veze ima? Je**š život bez sušenja grla kad ga iznenada ugledaš na ulici.
Svi oko nas gaze istu vodu, nama se samo čini da je naša bara najdublja i najprljavija. Ne kapiramo. Životi su nam reprize tuđih života. Večne ljubavi nema. Svadba je uvek početak kraja jedne ljubavi. Mlada to ne zna. Mladoženji su rekli da je njegov ulazak u brak poraz, njena je pobeda. Ona je udata, ona je normalna.
Upravo traje sezona svadbi. Svatovi na svakom uglu. Bilo bi žalosno da mi, cinični promatrači, nekoliko puta nismo prošli kroz isti cirkus. Zašto je forma još uvek bitna? Zato što država može lakše kontrolisati dvojac opterećen dečurlijom i kreditima nego razularene samce i samice? Ponekad ne možeš verovati svojim očima što ti država radi. Kod primanja u bolnicu moraš onoj na portirnici reći u kakvom si bračnom statusu?! Što ako odbiješ odgovor? Pustiće te da krepaš? U dvadeset i prvom veku?
Razvedeni muškarci ispunjavanje te rubrike lakše podnose. Razvedene žene uvek su gubitnice. Ne vole ih udate jer su pretnja, boje ih se muškarci jer im iz očiju potreba za onom stvari viri. Zato godinama ostaju da sede na istom kauču uz istog muža koji napeto gleda kako navijači, „naši momci“, razbijaju glave, automobile i kafiće i niko im ništa ne može. Muž urla, bravooooo, mlaćenje toljagama uz zaštitu policije jednako demokratija.
Žena decenijama sedi pokraj stranca svog života. Ne pada joj na kraj pameti da će jednoga dana komad mesa reći: “Odlazim.“ „Odlaziš? Gde ideš? U Bauhaus? Bez mene?“ „Odlazim od tebe, napuštam te, dosta je bilo. Želim ovo što mi je preostalo proživeti sa ženom koju volim i ženom koja zna da postojim.“
Svaka buduća napuštena žena želi čuti ime „ku*ve“, najčešće joj ime ništa ne govori. Kad cepanica ode tako daleko da se i formalno razvede, žena kreće u rat za imovinu. Ne da ni kašiku ni viljušku. O deljenju jedine zajedničke nekretnine da se i ne govori. Izdaja se mora platiti. To znaju svi napušteni. J**e se njima za zakon. Duševna bol koju osećaju kad izgube nešto što ih godinama ne zanima nema cenu. Tebi ljubav, gade, meni nekretnina.
M0nstrum ne pristaje na takvu podelu. Pred njim nije ostalo mnogo srećnih dana, želi sebi i svojoj dragoj da kupi stančić u kome će, daleko od gomile, opušteno razmenjivati telesne tečnosti ili se samo držati za ruke. Bivša žena u ratu do ist..bljenja bivšeg muža – nije sama. Dečica nude rešenje: “Tata, više ne voliš mamu. Daj kuću nama. Nas moraš voleti.“
Zaljubljeni bivši muž i doživotni otac ne razume što mu deca govore. Ostao je sam na zgarištu ljubavi. Zašto ostavljene žene pate? Godinama žive uz muškarca koji ih žestoko ne zanima. Pa ipak? Gubitkom muža izbrisaće se i oznaka udata? Osećaće nelagodu kad bude ulazile u bolnicu? Ne pada im na pamet da nikad neće ući u bolnicu ako njega bez frke puste niz vodu?
Ne razumem bivše žene. Gde vam je ponos, cure? Opustite se. Mržnja ubija. Izaberite život.
Izvor: intromagazin.rs
