Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena samo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh osvojivši treće mesto.
Sudbina Blagoja Marjanovića – Moše nakon povratka iz Montevidea podjednako je zanimljiva, iako mnogo manje poznata.
Lik srpskog fudbalera Blagoja Marjanovića većini gledalaca serije i filma “Montevideo, Bog te video” je jedan od najdražih. Legendarni Moša u stvarnosti nije bilo takav. I pored popularnosti koju je uživao i koja se može meriti sa onom koju danas ima srpski teniser Novak Đoković, Moša bio sušta suprotnost liku iz serije… Bio je skroman, miran, a oni koji su ga poznavali kažu da nikada nije ni povisio ton.
Blagoje Marjanović – Moša bio je prva velika fudbalska zvezda Srbije. Ova vrtoglava popularnost nastavila se i posle Svetskog prvenstva u Urugvaju na kome je Moša igrao na svim utakmicama naše reprezentacije. Zajedno sa drugom polovinom „dvojca” BSK-a, Aleksandrom Tirnanićem Tirketom, postao je prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima što znači da je za igru primao platu. Među beogradskim življem Moša je uživao kultni status – u svim viđenijim prestoničkim kafanama je imao svoj sto, trgovci su mu poklanjali engleski štof, a berberi za njega čuvali najbolju kolonjsku vodu. Zbog golova koje je davao, Blagoja Marjanovića su nebrojano puta nakon utakmice na leđima nosili oduševljeni navijači.
Čitava Jugoslavija znala je njegovo ime, a za momkom sa talasastom gustom kosom ludele su i devojke. Ipak, Moša je čitav život proveo samo sa jednom – oženio se 1938. godine Planinkom Ćulić iz Splita koja je takođe volela fudbal i bila Mošina velika podrška. Par je dobio dvoje dece – sina Zorana i ćerku Višnju. Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije Moša je bio čak tri puta – 1930, 1936. i 1937. godine. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.
Nakon povlačenja iz fudbala, krajem četrdesetih, Moša se posvetio trenerskoj karijeri. U ovome ga je na omeo Drugi svetski rat koji je, kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske, proveo u zarobljeništvu u logoru Firstenberg kod Berlina gde je bio do 1944. godine.
Posle 1945. Moša je radio kao trener BSK-a, sa kojim je 1953. godine osvojio nacionalni kup. Trenirao je i italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa.
Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”, a kroz njegovu školu prošla su neka od kasnije najvećih imena jugoslovenskog fudbala. Blistava karijera Moše prekinuta je u trenutku kada se spremao za put u Koreju 1961. godine.
Tada je doživeo težak m0ždani udar posle koga mu je cela desna strana ostala oduzeta, a ni sposobnost govora mu se nikada nije vratila. Imao je samo 54 godina. Sin ga je često šetao po Beogradu, a za dugi niz godina sugrađani su ga zaustavljali i pozdravljali jer ga nikada nisu zaboravili. Moša je imao doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ.
Izvor: kurir.rs
