Marija je jedna od mnogih Srpkinja koji svoj hleb zarađuju u Švajcarskoj. Ona je dala surovo realni prikaz života u zemlji koja je san prosečnog Balkanca.
Ono što je najviše pogađa je hladnoća Švajcaraca u druženju i činjenica da kad konobar na kraju obroka donese račun, svako plaća ono što je pojeo. Ipak, pored “pelina”, ona je opisala i kako izgleda “med” u ovoj aplskoj zemlji, te i kako je tamo sasvim normalno da nema redova na šalterima, da se vozi bicikl, kao i da svako nosi svoje meso na roštilj, kada vas prijatelji pozovu na roštiljanje.
“Negde iza gora i mora, tačno u podnožju i na obroncima najviše planine u Evropi, leži mala, bajkovita, alpska zemlja. Ako dodam da svako pomisli na nju kada sve zamiriše na čokoladu i sir, onda ste pogodili – Švajcarska, skoro pa savršena”, piše Marija.
“To je zemlja u kojoj u restoranu svako plaća svoj račun, pa i supružnici. Zemlja u kojoj supružnici ne znaju koliko njihova lepša ili jača polovina zarađuje. Zato što je plata tabu tema. Zemlja u kojoj fizička distanca nije nikome teško pala. Zemlja u kojoj je dosta hladno, a ni ljudi nisu mnogo topli.
Zemlja u kojoj ljudi tiho hodaju i još tiše pričaju. Zato što je tako kulturno. Zemlja u kojoj se biciklom ide na posao. Zato što je tako ekološki prihvatljivo, a ne zato što se nema para. Zemlja u kojoj se podrazumeva da, ako te komšija ili kolega pozovu na roštilj, poneseš svoje meso koje ćeš jesti. Zato što je meso skupo”, nastavlja ona dalje.
Prema njenim rečima, Švajcarska je zemlja u kojoj vikendom penzioneri planinare opremljeni štapovima za planinarenje i punom planinarskom opremom.
“To je zemlja u kojoj se ne čeka na šalteru i ne fali ti taj jedan papir. Zemlja u kojoj ništa nije sramota i ništa se ne podrazumeva. Zato što Švajcarci drugačije ne znaju”, napisala je ona na kraju svog pisma.
Izvor: politika.rs
