Ona je otišla 2014. godine i snašla se, našla dobar posao, stekla prijatelje, uklopila se u život u Americi. Međutim, put do mira koji sada ima, nije bio ni izbliza tako lak.
– Konkurisala sam za Work and travel program. Nisam imala neke planove da ostanem, kao većina ljudi koji dolaze. Samo sam htela da vidim kako je, a budući da to traje šest meseci, to mi nije bio neki preveliki izazov – kaže ona i dodaje da mnogi Srbi na taj način dođu u Ameriku i onda se snađu i ostanu mnogo duže od šest meseci.
Taj proces je u vreme kada je ona konkurisala, kaže, koštao 2.000 evra. Agencija sve sredi – smeštaj i posao, a vaše je da razgovarate sa budućim poslodavcem preko interneta, pa joj je sve to delovalo kao jedna povoljna ponuda. Uz to ne radi se svih šest meseci, već se pet radi, a jedan mesec je odvojen za putovanje. Taj program i dalje postoji.
– Druga opcija je da dođete sa turističkom vizom, ali tada treba da imate više dokaza, dokumenata, da imate neku nekretninu prijavljenu na svoje ime, da budete u stalnom radnom odnosu, da imate nekoliko hiljada evra na računu kako bi mogao da pokriješ troškove putovanja. Takođe, neophodno je da imate neku adresu u Americi na koju možete da se prijavite i garantujete da imate nekoga kod koga idete, kao i dobar razlog zašto idete – objašnjava M.R.
Ona navodi da naročito sumnjaju na Srbe, te da oni jako lako dobijaju dokumente i ima ih mnogo u Njujorku.
– Kad su dolazili roditelji mog cimera, nisu hteli da ih puste iako su imali sve što je bilo potrebno, vodeći se logikom: “sin vam je tamo, verovatno ćete vi da ostanete”. Toliko je rigorozno – zaključuje ona i dodaje da je treći način za dolazak su umetničke vize.
– Moj prijatelj je džezer, radi na umetničkoj vizi da preko nje sredi ostatak papira ovde pa su se tako među dokazima našli: intervjui iz novina, prganizacije koncerata i tome slično. Dizajneri, mejk ap artisti isto tako dolaze, samo su potrebni dokazi da ste uspešni u tome što radite – navodi ova Srpkinja i dodaje da ne može da kaže da je lako doći i ostati , jer su Amerikanci jako rigorozni, pa se neretko dešava i da se sklapaju brakovi samo zbog papira.
– Ima mnogo Srba, na svakom koraku možeš da sretneš neke naše. U početku sam istraživala grad, ljude tamo, a onda sam se zasitila. Onda sam se opet okrenula našim ljudima, kao svaki pravi gastarbajter. Počela sam da idem na naše svirke. Veliki je izbor – priča M.R. objašnjavajući da čak i na Menhetnu ima srpska kafana, a postoje i naše prodavnice, pekare, pa možete da kupite baš sve što vam nedostaje iz domovine.
Ona je tako baš pre neki dan kupila u jednom našem restoranu sarmu, “da je želja mine”. kaže da nađi najčešće rade u restoranima.
– Krenete da radite u restoranu, kao konobar ili kao kao barmen, a kako vam napreduje jezik, iskustvo, napredujete u poziciji. Mnogo se gleda iskustvo, na početku uvek traže dve-tri godine njujorškog iskustva. Da, njujorškog, jer je to posebna kultura- objašnjava.
Tu su kokteli, večere na svakodnevnom nivou. Zato je rad u restoranu dobra prilika za početnike jer se brzo napreduje, a ako je dobar restoran, po smeni može da se zaradi i do 400 dolara. Tako je i ona počela, radom u kafeu.
– Put napredovanja ne teče teško, ali nije ni lako kako svi očekuju da će biti. Laž je i zabluda koja se stalno širi da čim dođeš posao te čeka, ubaciš se u sve brzo. Ni ja posle nekoliko godina ne mogu tako brzo da nađem ono što me interesuje. Pare ni ovde ne padaju sa neba. Moraš da se potrudiš, da tražiš, da radiš na svom egu. Amerikanci su mnogo drugačiji”, priča ova devojka.
– Kod njih uvek moraš biti nasmejan – objašnjava ona i ističe da je baš to njoj bio najveći problem, jer naš karakter nije u skadu sa tim veštačkim, robotskim osmesima koji se kod njih traži. Zato kaže: „Američki san postoji svuda sem u Americi“.
Prvo što nam ova devojka kaže je da je preskupo. Ono što ju je iznenadilo jesu cene kozmetike koje su podjednake i tamo i ovde.
– Izlasci su skupi jako, a ne možeš da ne izlaziš, jer svi izlaze. Međutim, to možete sebi da priuštite jer većinom dobro zarađujete, plata je uvek na vreme, do u sat, a otkaz se ne dobija tako lako, jer radnici imaju svoja prava – objašnjava M. R. i dodaje da je ono što njoj u cenama najviše smeta, jesu one koje se tiču stanarine. Kako kaže, stanarina je preskupa, daje se mnogo novca za mali kvalitet. Kupiti stan tamo je potpuno nedostižno.
– Delim stan sa cimerom, svako ima svoju sobu i dnevnu i to nas izađe po 1.400 dolara mesečno, znači ukupno za nas dvoje 2.800 dolara na mesečnom nivou ode samo na stan – ističe ona i objašnjava da većina naših ljudi živi u Astoriji koja je deo Kvinsa i da se tu cene kreću od 900 do 1.400 dolara stan po osobi.
Nije teško, nije ni lako – zaključak je, ko je spreman da se malo pomuči, Amerika mu otvara svoja vrata, ali ne da živi američki san, već da stvara svoj san u okvirima mogućeg – naglašava ova mlada Srpkinja za kraj.
Izvor: klikdoposla.com
