Na oglasima za posao gotovo svakodnevno iskaču ponude za rad na trafikama. Ipak, tu ponudu prihvata sve manji broj radnika, čak i kada su u jako nezavidnoj situaciji, a neke od razloga zašto je to tako, otkriva Boranka M.Š. koja se po dolasku u Beograd zaposlila u jednoj trafici.
“To je bila prva ideja pošto volim da pričam i radim sa ljudima, imam i iskustvo u trgovini. Rad u trafici nekima sa strane možda deluje lagano, ali nije nimalo. Radila sam četiri meseca, duže nisam mogla”, priča dvadesetsedmogodišnja M.Š.
Najteže joj je pao manjak slobodnih dana, nedostatak toaleta, noćne smene i svakodnevni strah od krađa.
“To je smrzavanje zimi, a preznojavanje leti. Obim posla je mnogo veći nego što može da se pretpostavi. Pored robe koju prodajemo ubacuje nam na crno žvake, upaljače i još neke sitnice. Određuju nam normu koliko moramo da prodamo tih artikala na crno. Ukoliko ne izgovorimo preporučen tekst kupcu, oduzima nam od se plate”, ispričala je nekadašnja radnica na trafici.
Toaleta u trafici, naravno, nema, te radnici moraju da zamole nekoga da im pričuva radnju, dok odu do obližnjeg kafića ili nekog drugog lokala da obave fiziološke potrebe.
“Ne mogu da zaključavam trafiku zato što mi treba puno vremena da zatvorim sve frižidere od sokova i sladoleda, da zaključam sve. Zato gledam da odem do toaleta kada mi naiđe naka stalna mušterija kojoj mogu da verujem i koja dolazi svaki dan. Naravno, tada moram da trčim i žurim”, kaže M.Š., srećna što je posao prodavca u trafici deo njene prošlosti.
“Sada je sve to iza mene ali svaki put kada kupujem na trafici, setim se da radnicima nije nimalo lako, niko ne radi taj posao jer ga voli, već da preživi, i trudim se da budem ljubazna”, zaključuje M.Š.
Izvor: objektiv.rs
